Izvor: Politika, 12.Nov.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krajiško drugovanje uz „veselu mašinu”
Ovih dana u selima ispod Kozare u punom jeku je pečenje rakije, a to je tek delić tradicionalnog posla, koji usledi po ubiranju letine
Prijedor – Obično po Mitrovdanu u potkozarskim selima, se u punom jeku peče rakija. To je vreme kada se letina sprema na sigurno, drva skladište za zimu. Ostalo je još samo da se zapali vatra pod rakijski kotao, uzavrelo voće iz velikih bačvi pretoči u pravu šljivovicu i polako i sigurno se pripremi za predstojeće >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << hladne dane. Oni donose praznike i slave koje Srbi u ovom delu Srpske obeležavaju.Sve skupa „ne ide” bez dobre kapljice po kojoj je Potkozarje nadaleko poznato.
Jedno takvo malo društvo okupilo se ovih dana u selu Brezičani,kod Prijedora. Glavni kotlar je Ljuban Tubin, koji je u ovom poslu gotovo veteran.Nastavlja tradiciju koju je pre četrdeset godina započeo njegov otac Ilija.
– Samo dobrim prijateljima izlazim u susret i dođem da im ispečem rakiju – ne krije Ljuban i veli da je sada na „lepom zadatku” jer su sa njim njegovi drugari iz Lovačkog udruženja „Mrakovica". Zato su toga dana, na tapeti bile lovačke šale, dosetke sa prela, ali sećanja na dane kako je nekada bilo. Tubin veli da je danas ovaj posao izgubio draž koju je nekada imao. Bilo je,veli, sve nekako lepše. Pre svega daleko više ljudi, prijatelja i komšija koju su se znali okupiti oko „vesele mašine” .
– Verujte, nekada je šljiva toliko dobro znala roditi da se dešavalo da je samo moje domaćinstvo imalo preko stotinu kotlova. Danas toga više nema, jer ni šljive nisu što su nekad bile – priča Ljuban i zaviruje u svaki delić sistema koji mora funkcionisati besprekorno do „finalnog” proizvoda. Ovo voće je, kaže on, obolelo, pa tako domaćini pod Kozarom godinama muku muče sa „šarkom”, bolešću šljiva koja uzima svoj danak. I dok podseća na predratno, sretno vreme, ne zaboravlja pomenuti da je čin pečenja rakije uvek pratila tradicionalna ojkača, pesma koja je ovaj kraj pronela po celom svetu.
Ipak, i danas se uspeva uneti veselja i optimizma među ljude koji rade ovaj posao. Ljuban ističe da mu sve nekako brže prolazi u lepom društvu. Bilo je za piće nove, ali i stare šljive, te prezalogajiti koji ražnjić za koji se pobrinuo komšija Brane Dejanović, u Prijedoru poznat kao dugogodišnji i iskusni mesar. Nisu izostale ni dogodovštine naših policajaca koji žive u neposrednoj blizini Drage Mudrinića, koji je toga dana bio glavni domaćin.
– Zadovoljan sam kako ove godine „baca”, pravo je dobro, biće rakije ako bog da i mnogo više nego što sam planirao – smeškajući se govori Mudrinić i veli da je za njega ova godina bila rodna.
Lep i sunčan dan pratio je ovo veselo društvance koje je zakratko vreme završilo svoj posao. Svi još na sigurnim nogama, malkice usjajili očima dogovaraju novo viđenje, kod komšije preko brda. Možda i tamo bude lepo i veselo. Nema razloga da ne bude, veli Ljuban na kraju i dodaje da dokle god je živ ostaje veran svome kotlu koji ga nikada nije izneverio. A i kako bi kada ga je ručno izradio jedan provereni Novosađanin tačno pre 40 godina.
– Nažalost, danas svi više vole obojena pića nego pravu rakiju, što je velika greška – klimajući glavom otpozdravlja glavni kotlar i kazuje da moderan način života polako a sigurno istiskuje još jedan lep a koristan čin po kome su mala mesta oduvek bila poznata.
Irena Kotlić
[objavljeno: 13/11/2008]
