Izvor: Glas javnosti, 15.Apr.2009, 02:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Plaši medvede po Šarganu
Pre nekoliko dana Radan Spasić usred Šargana na smrt prepao medveda. Iskočio Radan iza jedne krivine, medo na hranilištu bio zabavljen kukuruzom, skočio medo uzbrdo dva metra iz mesta, skočio Radan unazad, umalo se nisu zagrlili nasred planine...
- Evo, poznaje se stopa gde je bio, evo, lepo se vide kandže, evo odakle je skočio - pokazivao mi je preksinoć Radan na vrhu Šargana, usred borove šumetine, otiske ogromne medveđe šape u blatu.
Radan Spasić, Kremanac rodom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << nadzornik Parka prirode „Mokra Gora“, sa divljim zverima po Šarganu druži se, bezmalo, dve i po decenije... Sad sa sobom, kad god može, u planinu vodi i svoju decu... LJubav prema prirodi, prema šumskim zverima odavno im je usadio.
- Pre desetak dana, prvi sumrak, ležim ja sam, u zemunici, čeki, sa one strane Šargana... Koji sat ranije, na hranilištu ispod ostavio sam džak kukuruza... Ne bi dugo, pojavi se prase, pomalo, poče da rije po onom kukuruzu... Nisam mnogo ni obratio pažnju, samo na hranilištu niče ogroman vepar, zaskiča ono prase, pobeže niz šumu... Nasta tajac... Nije prošlo ni deset minuta, niz borove, odjednom, pojavi se medved, kao plast... Eto ti i njega na hranilište... Skoči onaj vepar, nesta niz šumu u trku, osta sam medo na hranilištu... Rekao bi neko lovačka priča, a nije, sve sam svojim očima gledao sa dvadesetak metara daljine... - prepričava Radan svoje šumske doživljaje.
Nekoliko kilometara od mesta gde je Radan prepao medveda, usred još gušće šume, na drugom hranilištu, zemlja ugažena kao na vašarištu...
- Ovo su tragovi srna, evo, ovde je trag praseta, ovo su tragovi velikih divljih svinja, ovo je šapa medveda, gledaj kolike su mu kandže, ovo je svežiji trag, od prošle noći - pričao je Radan usred one šumetine dok je otisak medveđe stope merio, upoređivao sa svojom šakom...
Za dvadesetak godina lutanja po Šarganu, Radan je, nastavlja, upoznao najmanje četrdesetak medveda. Neke od njih sretao je više puta, s nekima se skoro srodio.
- Jedan je redovno dolazio na vrata zemunice kad sam ja unutra... Kao da hoće da me prepadne... Jednom, ostavim unutra jednog prijatelja, doktora, došao i on da vidi medveda, a ja odem po hranu... Medved verovatno osetio da sam ja otišao, ali došao do zemunice da proveri... Doktor pomislio da sam se ja vratio, provirio napolje, i ugledao medveđu glavu ispred svog nosa... Stao iz sveg glasa da doziva - šumare, šumare... - nastavlja Radan.
Šargan, vidi se to sasvim dobro po tragovima na hranilištima, prepun šumskih zveri...
- Mir je u lovištu, stalno iznosimo hranu, životinje osećaju da nisu ugrožene, divlje svinje ponekad dođu na hranilište, njih po dvadeset-trideset, samo se malo pomere u stranu i čekaju da im ostavimo hranu... I srne izađu skoro na put, gledaju nas dok prolazimo, ne plaše se. Ima zečeva, prođu povremeno i vukovi - priča Radan.
Na teritoriji koju pokriva Park prirode trenutno boravi najmanje osam medveda, ponekad ih, kad naiđu mede iz Bosne, ima i po desetak...
- Prošle godine imali smo i mečku sa dva mečića, ove godine još čekamo da vidimo da li još neka mečka u Šarganu ima prinove...
Radan se, pričao mi je dalje usred Šargana, dok se na planinu polako navlačila noć, uopšte ne boji medveda. Jedino, priznao mi je, kad ugleda medu od 250 kilograma na desetak-dvadeset metara blago mu, od uzbuđenja pre grdosijom, zaklecaju kolena...
- Neće on da napadne čoveka bez grdne nevolje, sve dok ne oseti da je baš ugrožen... I tada se propne na zadnje noge, da znak da je uznemiren... Jedino su mečke opasne u ovo doba godine ako sa sobom vode mečiće. Međutim, i one neće napasti bez velikog razloga - kaže Radan.
Mada, desilo se jednom, da i Radanu nije bilo lako. Popeo se on na bor na vrhu Šargana da razgleda okolinu, nije prošlo mnogo, pod drvetom se obreo medved. Posle, sedeo je Radan na boru, sedeo medved pod borom... Kasnije, isto, sedeo Radan na boru, sedeo medved pod borom...
- Tek kad je dan dobro odmakao, medo je odgegao niz planinu, ja sam malo sačekao da se uverim da je otišao, pa sam i ja sišao sa drveta i otišao mojoj kući - priča Radan.
Preksinoć, do prvog mraka, u zemunici na severnoj strani Šargana, čekali smo nas dvojica medveda. Naravno, nije se pojavio...
- Tu je on negde, u onom gustišu tamo, na onoj kosi, verovatno čeka da mi odemo, pa da dođe na hranilište - još se Radan nadao da ćemo ugledati medu, posle dok smo napuštali čeku i odmicali niz planinu, a ja se osvrtao za sobom i najmanje tri puta od crnih panjeva u šumi prepoznao tri velika medveda...
Saponjicu, bas lepo pises!
