Izvor: Glas javnosti, 05.Jan.2010, 08:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nema vune, nema ni ovaca
Vunovlačarska radionica porodice Matić u Kuršumliji nekada je radila punom parom. U dobra, stara vremena dešavalo se da se zimi, kad je sezona vlačenja vune, mašina ne gasi i po tri dana i noći, dok je i po petnaestak domaćina iz obližnjih sela čekalo u redu... Ali ovaca više nema, nema ni vune, a i pletilja je sve manje, pa je posle skoro četiri decenije rada Milovan Matić (47) rešio da na radnju stavi katanac.
Ostale samo čarape
Ostali su mu samo, veli vlasnik >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << poslednje kuršumlijske vunovlačare, žal za prošlošću i vunene čarape koje zimi ne skida.
Prvu mašinu za vlačenje vune Milovanov otac je u Kuršumliju doneo iz Pirota još davne 1972. godine. NJihova je radnja u to vreme bila najsavremenija vunovlačara u kraju - na električni pogon, sa 42 valjka sa grebenovima, koja je za sat vremena mogla da preradi 15 kilograma u fine kudelje.
Novčanik je kriv za sve
Siromašenje sela i seljaka je, procenjuje Milovan Matić, počelo onog trena kada je nestalo porodične harmonije.
- Nekada se znalo - u porodici je bio jedan novčanik, a glava kuće se pitala za sve. I tada je svima bilo dobro. Kada je svaki član porodice hteo da ima svoj novčanik, počelo je da propada bogato seosko domaćinstvo. Stoka je rasprodata i seljaci su napravili kuće u gradu za svoje potomke. Oni su danas rasuti po belom svetu, a kuće zvrje prazne - objašnjava Milovan.
- Kod nas su vunu na vlačenje donosili domaćini iz tridesetak sela iz Gornje Toplice. Sedamdesetih godina svaka kuća na selu je imala bar po tridesetak, a bilo je i onih koji su imali stada i od po dve stotine ovaca. Porodice su bile brojne, a najbolji džemperi, kape, šalovi i čarape su se pravili od vune. Sezona vlačenja je počinjala kad se završe jesenji poslovi u polju, a najviše se plelo tokom zime. Domaćini bi onda zapregama, iz sela koja su udaljena i po 40 kilometara, dovozili vunu i čekali da bude prerađena - priča Milovan.
Koliko je bilo posla za vunovlačare, pokazuju i Milovanova sećanja na pazarne dane, kad bi se pred njihovom radnjom okupilo i po trideset domaćina sa zapregama natovarenim vunom... Znali su, kaže, da ponesu hranu za sebe i krave, a da onda danima strpljivo čekaju da i njihova vuna bude prerađena.
Prva „jamaha“
Bilo je to dobro vreme i za seljake i za porodicu Matić, koja je, osim vunovlačare u gradu, u svom selu Sagonjevu i sama gajila više od dve stotine ovaca i petnaestak krava. O stoci su se brinuli Milovanovi deda i baba, dok su u vunovlačari radili otac i majka, a kasnije on i supruga. Stoka je u Gornjoj Toplici uvek bila bogatstvo, a Matići su bili viđeni domaćini. Upravo zahvaljujući ovcama mogli su 1972. godine da kupe vunovlačaru, koja je u ono vreme koštala basnoslovnih 17.000 nemačkih maraka.
- Mnogo smo radili i ništa nam nije bilo teško. Sedamdesetih godina sestra i ja smo posle škole pomagali roditeljima, dok bismo vikendom obavezno išli u selo da se u poslovima na imanju nađemo pri ruci i dedi i babi. Često smo išli pešice do sela koje je udaljeno 15 kilometara - nastavlja Milovan, koji je, upravo zahvaljujući vunovlačari, prvi u Kuršumliji vozio motocikle „jamaha“ i „kavasaki“...
I radila je porodična vunovlačara dobro sve do 1990. godine. Kasnije je bilo sve lošije, jer su mladi otišli sa sela, a ovce rasprodate, jer nije više imao ko da ih čuva. U vunovlačaru danas retko ko navraća... Tokom cele prošle godine mašina je preradila jedan-jedini kilogram vune.
