Izvor: Politika, 17.Feb.2014, 09:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako ste danas, juče i malo sutra?
Zadatak im je da oraspolože decu koja se leče od teških bolesti na klinikama pa od mališana za analizu traže sve slatkiše koje imaju i proveravaju da li imsviraju prstići na nogama i rade li im tačke za golicanje ispod pazuha i na tabanima
Poslednji pogled u ogledalo pred ulazak na onkološko odeljenje Dečje klinike u Tiršovoj. Doktor Guza je zadovoljan odrazom, al’ dr Cica Mica tek tada primećuje kako joj je beli mantil izgužvan. „Moraš da se ugojiš bar još >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 20 kilograma, pa će se sam opeglati”, uverava je kolega. Njegova opaska je šeretska, iako još nisu stupili na dužnost zasmejavanja najmlađih pacijenata pod krinkom vizite, ispunjene smehom kao najefikasnijim lekom.
Zelene „pantofle”– navlakače su obavezne zbog održavanja higijene, pa doktori-klovnovi deluju još smešnije: dr Guza sa drečavom perikom, a Cica Mica sa cvetićem na nosu (malo nalik bubuljici) i dugim, fluoroscentnim trepavicama. Proviruju kroz prozore bolničkih boksova da provere ko je budan, a ko spava. Goluždrave glavice se podižu iz naručja majki, ili od ekrana „tableta”, neki se slabašno osmehuju, a drugi obaraju pogled uokviren tamnim podočnjacima. „Doktori” čitaju tajne znake (ne)odobravanja, i tek tad ulaze ali ne zadiru u ove, najintimnije prostore straha i nada.
„Molim vas, izvadite sve slatkiše za analizu”, traži dr Cica Mica strogo od devojčice, petogodišnjakinje šćućurene u majčinom krilu. Nova je, pa u neverici gleda majku kad tobožnja doktorka počne da prevrće po kesama sa namirnicama. Ali, kad krene da žonglira pomorandžama, ne bi li joj prikazala najbolji način pripreme đusa, malecka se opušta i počinje da uživa. „Kako ste danas, juče i malo sutra?” − pregled ne prolazi bez dr Guzinog uvida u stanje bolesnika. I terapije, u vidu nekoliko udaraca gumenim čekićem o majčinu glavu, na šta se mala smejulji, a mati „umire” od smeha.
U drugoj prostoriji situacija je drugačija, dečkić, uronjen u virtuelni svet majušnog kompjutera, odbija komunikaciju. Ne želi da mu „doktori” provere da li mu sviraju prstići na nogama i da li rade tačke za golicanje ispod pazuha i na tabanima. Neće ni da primi veliki gumeni „šipak” (inače, rezervisan za „posle izbora”, kako ga na nekim drugim mestima prepisuje dr Guza), ni plastično govance... Ali, kad baloni od sapunice zaspu sobu, njegova tužna grimasa kao da se malo „raskravi”.
Neobični „doktori” odlaze dalje, da leče druge, ali i saniraju deo bola empatički prethodno usisanog. Reakcije malih bolesnika su često ogledalo njihovih tegoba, ali još češće rezultat vaspitanja. Tako dečje klinike predstavljaju i nekakav odraz i presek srpskog roditeljstva. Praktična statistika govori da kad je roditelj „kul”, onda je „kul” i dete. Zbog toga četvorogodišnja Mila sarađuje od početka, prekidajući igru „Na slovo, na slovo” sa majkom.
Razgovara sa „doktorima“, a još radije sa plišanim pingvinom koga Cica Mica vadi iz džepa kao asistenta. Staje na krevet i počinje da đuska uz ritam pesme „Glavo luda” koju pevuši „doktorka”. Onda zastane kao da shvati da se njoj obraća pesnik i kaže da ona nije „luda glava”. Sa zadovoljstvom dozvoljava da je Cica tretira malom grabuljama po leđima, a kad je ova pita „kako vam je muž”, odgovara „a šta je to?”. I tako uspeva da zasmeje klovnove, svoju i sve druge majke. „Neću ni da ti kažem šta je, uživaj dok možeš”, Cica Micina je od grohota jedva razumljiva replika.
S druge strane, neka deca se plaše klovnova iz lošeg ili nikakvog iskustva. Roditeljke takvog podmlatka su obično prezauzete turskim serijama da bi reagovale, ili navaljuju da „doktori” uđu i po cenu dečjeg zacenjivanja od plača. Ponekad je odeljenje prazno, pa dokolica izaziva nervozu, a nekad nekom nije do smeha, i to brani po svaku cenu.
Uzajamnost odnosa svih ovdašnjih faktora, od čistačica, sestara, lekara, do direktora ustanova, preko malih pacijenata i njihove pratnje, odražava se i na kvalitet i dubinu šala. Stoga dr Guza povorku na putu do toaleta zaustavlja pitanjem „imate li kartu za ve-ce?“ „Vozić” zastaje, mašinovođa-majka začuđeno gleda Guzu, a on joj objašnjava: „To vam je onaj novi – guz-plus”. I dodaje joj komad toalet-papira. Ona se zakikoće i nastavlja započetu „vožnju”.
Na odeljenju gastroenterologije na gornjem spratu, opet, glavna sestra sugeriše: „Urnišite od šale ’četvorku’, naročito prvi krevet”. To je „osveta” junoši priteranom u krevet zbog upale slepog creva za sve preživljene „muke” − začikavanje i pozivanje bez valjanog i ikakvog razloga. Ali, u „četvorku“ Cica Mica ne sme da uđe sama. Desetogodišnje iskustvo joj nalaže zazor od tinejdžera. Neslobodni prema pravim lekarima, oni su previše slobodni kad im u preduge sate upadne devojka, i to klovn. Stav prema autoritetima potvrđuje stidljivost onog na prvom krevetu u razgovoru sa dr Guzom, neprobojnim štitom za naručeno „rasturanje od zezanja”, i, naročito, dobacivanje na izlasku „zovite mi doktorku”.
Institucija Doktora klovnova kod nas postoji već deset godina, a preuzeta je iz SAD. Znanje je prvoj ekipi smehoterapeuta preneo Amerikanac Edvard Vejn junior, a pre svega im predao kodeks.
– Naučio nas je da je bolje ne učiniti ništa, nego naneti neku štetu − objašnjava Tijana Ilić, alijas dr Cica Mica gotovo od samog početka projekta, poentirajući sa nekoliko prostih pravila. Nikad ne diraj prekriveno dete, jer ne znaš „šta je ispod”, tj. gde je bolno mesto, i ne ulazi kad se neko uplaši, makar svi drugi u sobi (uključujući i majke) navaljivali. Sveže operisane ne zasmejavati previše, jer ih od toga boli stomak, već do granice kad „ne znaš da li se smeju ili plaču”. Sve ostalo je stvar trenutka i osećaja, sad već nepogrešivog.
Projekat je finansiran na razne načine, donacijama Erste banke i mnogim manjim, putem pomoći grada Beograda, prodajom crvenih noseva u Ulici otvorenog srca svakog 1. januara, ali je uvek traljavo i nesigurno. Uprkos tome, praksa terapije smehom u osam beogradskih bolnica nije prekinuta, i čak se proširila na jednu novosadsku kliniku. Pod ovom „firmom” prošlo je mnogo klovnova, sa nejednakim talentom i posvećenošću zanatu, ali se odavno formirala stalna ekipa koja vapi za volonterima. Neophodnom karikom u internacionalnom doktor-klovnovskom lancu.
– Mi ulazimo jednom nedeljno u živote te dece, zadržimo se kratko, iako damo sve od sebe, mi zapravo ne znamo pravo značenje svog boravka u dečjim klinikama. To shvatimo tek kad čujemo priče, uvek o tome kako smo detetu, majci, baki, vratili optimizam. Kako smo ih osokolili za tešku životnu borbu − objašnjava Tijana zašto joj je „doktor-klovnovski” posao važniji od sigurne plate.
Razume se da nije sve bajno, i da naiđu teški trenuci jer ti mališani često boluju od najtežih obolenja.
– Kad umre neko detence za koje smo se posebno vezali, da l’ što je bilo posebno borbeno, otvoreno, ili ’slatko’ (a za dete se lako vezati), ponekad danima ridam. Zatvorim se u kupatilo i kukam − otkriva Tijana tamne strane svog lepog i plemenitog posla.
Ali, kad se sve sabere, mnogo je više lepog nego tužnog, ističe. Jer, dobra energija kojom zasipaju decu višestruko se vraća. To dokazuju nasmejana lica dr klovnova i tokom slobodnog vremena.
Dragana Nikoletić
objavljeno: 17.02.2014.
