Izvor: Glas javnosti, 16.Avg.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dren je ostao na korak do sna
Zvao se Dren Mandić. Bio je sposoban penjač, najbolji alpinista Vojvodine, nesebičan čovek i uvek spreman da korist drugih stavi ispred sopstvene. To ima dodatnu težinu kao jednostavno objašnjenje ljudi koji su, kao članovi alpinističke ekspedicije „Srbija - K2 - 2008.“, poslednjih nedelja njegovog života sa Drenom delili dobro i zlo. To su Predrag Zagorac, član ekspedicije i Iso Planić, vođa uspona. NJih trojica su, zajedno sa Milivojom Erdeljanom vođom ekspedicije i Miodragom Jocovićem, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << predsednikom organizacionog odbora koji im se kasnije priključio, pre skoro dva i po meseca krenuli u osvajanje Karakoruma i njegovog vrha K2 visokog 8.661 metar. Vratili su se preksinoć, a na beogradskom aerodromu su ih dočekali prijatelji i rodbina. U crnini, oni su održali konferenciju za štampu i objasnili okolnosti pogibije svog prijatelja Drena, koji je poginuo pri usponu.
Najteži pravac na svetu za uspon na „krov sveta“ i vrh koji je drugi po visini, odmah ispod „večne planine“ - Mont Everesta, večiti je izazov za sve zaljubljenike ovog sporta. Još od kada je prvi put pokoren, sada već davne 1954. godine, svoju ćudljivu prirodu suprotstavio je upornim pokušajima ovih posebnih ljudi da se izbore sa prirodom i sami sa sobom, i iz oblaka Himalaja bace pogled na ostatak sveta pod njihovim nogama.
Vođa uspona naše ekspedicije kaže da su svi bili svesni da je ovo bio uspon visokog rizika.
- K2 je ove godine bio čudno raspoložen. Konsultujući meteorologe ostalih osam ekspedicija došli smo do zaključka da će nam se, što se vremenskih uslova tiče, šansa za završni uspon ukazati u periodu od 28.7. do 3.8. Krenuli smo prvog avgusta oko pola dva kako bismo stigli da se vratimo, ali nas je planina namamila u svoju zamku i izgubili smo jednog prijatelja - rekao je Planić.
Šta se tačno desilo na obroncima Karakoruma verno nam je opisao Peđa Zagorac.
- Dešava se, a ponekad je potrebno, otkačiti se sa sigurnosnog užeta. Nesreća se desila oko 11,15 sati na 8.150 metara visine. U tom trenutku Iso, Dren, ja i naš visinski nosač Husein zajedno sa velikom grupom penjača, bili smo na kraju najtežeg dela završnog uspona koji se zove Botlnek („grlić flaše“). Dren je pokušao da zameni mesto sa penjačicom iz Norveške, koja je išla iza njega, i napravi pauzu radi zamene boce sa kiseonikom. Otkopčao je osiguranje fiksnog užeta koje je neko cimnuo i njih dvoje su poleteli u ponor. Norvežanka je bila vezana, uže se zateglo i ona je ostala da visi, a Dren je nastavio da pada i zaustavio se stotinjak metara niže na jednoj ledenoj kosini. Dozivali smo ga ne bi li se pomerio ili viknuo da znamo da li je živ i meni se učinilo da je pomerio nogu. Prvi sam stigao do njega i kada sam video deo užeta omotanog oko cepina koji je bio poboden u sneg ispod njegovog tela shvatio sam zašto nije otklizao dalje. Ipak, nije mu bilo spasa. Pokušao sam da ga oživim, čisto da ispoštujem proceduru, ali su mi modre usne i širom otvorene zenice ukazale da je to stvarno kraj. Husein, Iso i još jedan član američkog tima pomogli su mi u pokušaju da njegovo telo spustimo u bazni kamp, ali je nesretni šerpas izgubio ravnotežu i otklizao u ponor dug nekoliko kilometara. Više ga nismo videli. Telo našeg prijatelja smo, umotano u zastavu i osigurano na cepin, položili na 7.900 metara, desno od smera koji vodi od C4, poslednjeg visinskog logora, prema Botlneku. Ostalima to možda izgleda surovo, ali svaki alpinista bi voleo da ostane deo svog sna - ispričao nam je Peđa potresnu priču našeg tima.
Druge ekipe krenule su dalje i uspele da osvoje K2, ali je pri povratku Karakorum zatvorio svoju zamku. Ceo vrh planine, naslaga snega i leda, koja se u vidu slova „T“ nadnosila nad podnožjem vrha, obrušio se ubivši na mestu nekoliko penjača. Ostatak od šest Korejaca je bez opreme za spuštanje ostao odsečen. Samo su dvojica preživela da kažu svoju priču. Dvojica su lutala planinom dva dana i kada su konačno pali spasio ih je srpski durbin kroz koji su uočeni u snegu planine.
- Na uobičajenom mestu zvanom Memorijal postavili smo spomen-obeležje našem drugu koga je planina kao najboljeg među nama zadržala za sebe. Sa njim je K2 uzeo još deset planinara iz Francuske, Norveške, Koreje, Irske, Pakistana i Nepala - stoji u nadnevku ekspedicionog dnevnika, ispisano rukom Milivoja Erdeljana, za 3. avgust 2008. godine.
- Ovaj težak gubitak, ipak, ne sme sprečiti razvoj srpskog alpinizma. Desila se tragedija, ali se mora krenuti dalje što znači da ovi, ili neki novi ljudi, moraju smoći snage da postignu nove uspehe - rekao je za kraj Miodrag Jovović.
