Izvor: Glas javnosti, 11.Jul.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čika Peri u čast
Zdravo, ovde čika Pera. Ja sam sada u Domu penzionera na Vračaru, u Lamartinovoj. Lepo je ovde, nema nas puno, oko trideset i nešto. U principu, ovde su uglavnom smeštene socijalno ugrožene starije osobe. Zaista, nam ne fali ništa, osim možda klupa u vrtu i antene. Imamo prelepo dvorište, ja održavam ružičnjak, ali nemamo gde da sednemo kad izađemo napolje, a osim dva kanala sa ovom antenom iz praistorijskog doba, ne možemo ništa da gledamo. Znaš, kada si star i onemoćao televizor >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << ti postane najbolji prijatelj. Možda biste vi iz Glasa javnosti mogli tu nešto da nam pomognete. Ovim rečima nam se u svoje i u ime svih stanara trošne vile, koja je posle Drugog svetskog rata postala prvo sirotište, a potom starački dom obratio pre dve nedelje Petar Ivković, zvani Pera Maca, korisnik Doma penzionera u Lamartinovoj ulici. Čika Pera je svakako imao visoko mišljenje o moći medija, iako mi nismo bili sigurni koliko možemo da mu pomognemo. Mediji možda i imaju izvesne mogućnosti jer, kako će kasnije konstatovati jedan korisnik doma:
- Eto, ništa ne možeš dok ne pozoveš novinare!
Ispostavilo se da ulepšati životni prostor ovim starim ljudima nije bio nikakav problem. Potreban je bio samo inicijator i malo dobre volje. Ideja je bila čika Perina, a realizovalo je JKP Gradsko zelenilo (na inicijativu naše redakcije) koje je osim klupa, dopremilo i drvene kante za smeće i jednu električnu kosilicu, ovom staračkom domu.
Gospodin Radovan Draškić, direktor „Zelenila“, posle samo jednog telefonskog poziva obećao je da će nam izaći u susret. Obećanje je održano, a u celoj akciji postojao je samo jedan problem. Naime, neki Beograđani imaju neobjašnjivi animozitet prema estetici, svom gradu i javnoj svojini. To potvrđuje statistika, prema kojoj samo u Novom Beogradu godišnje nestane hiljadu i petsto klupa, a stanovnici Vračara mogu da posvedoče kako u njihovom kraju kad god neki park bude uređen već sledećeg jutra dočekaće ih prizor odvaljenih drvenih naslona. Direktor „Zelenila“ nam je objasnio tada da su rezerve klupa u deficitu, te ćemo morati da sačekamo nekoliko dana dok nove budu izrađene. Ipak, brzo smo bili u prilici da obradujemo stanovnike Doma penzionera. U sredu popodne u njihovom dvorištu ekipa „Zelenila“ započela je radove. I to nije bilo sve. Gospodin Draškić je primetivši mini-deponiju u dvorištu kontaktirao ekipu Gradske čistoće, koja se ekspresno pojavila na licu mesta i počela sa raščišćavanjem.
-Nažalost, čika Pera, pokretač čitave akcije, je preminuo. Ova vest nije bila neočekivana, jer je ovaj sedamdeset jednogodišnjak neobične sudbine bio teško bolestan, ali njegovu porodicu i sve one koji su ga poznavali duboko je ganula - rekli su nam u Domu.
-Perina životna priča bila je u najmanju ruku neverovatna. Ovaj čovek je četrdeset godina proveo u zatvoru, a opet potpisnik ovih redova može da posvedoči da nikada nije imao dražeg i elokventnijeg sagovornika. Pera će u istoriju ući kao počinilac prve oružane pljačke u SFRJ, zbog čega je 14 meseci čekao na izvršenje smrtne kazne, koja će posle biti preinačena u dve decenije zatvora. Nekoliko godina boravio je na Golom otoku, a o dešavanjima sa Golog piše u svojim romanima. Međutim, isti ovaj čovek je zaslužan za oformljavanje zatvorskih biblioteka, autor je šest knjiga koje još čekaju na izdavača. Poslednje godine u zatvoru proveo je zbog obijanja apoteke kada je želeo da pomogne prijatelju koji je umirao od raka. Nadimak Maca dobio je još u detinjstvu, kada je pod jorganom čuvao promrzlo mače. Neko će ga pamtiti na ovaj ili onaj način, ali zaposleni i smešteni u Domu penzionera u kome je proveo poslednje dane svog života neće zaboraviti da je neko kratko vreme tu boravio neki čika Pera, koji nije dočekao da sedne na klupu u čistom dvorištu, ali zato neko drugi hoće. Bio je nemirnog duha, voleo je ruže i književnost - pričaju nam oni koji su ga poznavali.
