Izvor: Politika, 12.Jun.2015, 22:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ali, samo sam hteo da vam pomognem
Sigurno ste čuli za izreku – put za pakao je popločan dobrim namerama. Kada nekoga savetujemo ili mu pružamo pomoć, podrazumeva se da imamo dobru nameru. Ipak, sama dobra namera nije dovoljna da bi komunikacija bila pogodna. Potrebno je uzeti u obzir i kako ta komunikacija utiče na drugoga. Ima puno ljudi koji smatraju da je sve u redu sa načinom na koji komuniciraju – ma kako on bio grub i nepristojan – samo ako im je namera bila dobra. Kada im, na primer, druga osoba zameri zbog načina >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na koji komuniciraju, oni odbijaju kritiku, pozivajući se na svoje dobre namere.
Psihološka teorija koja se zove transakciona analiza razlikuje stvarno pomaganje drugoj osobi od dramskog ili igričnog „spasavanja”. Ključ za razumevanje ove drame ili igre čini trougao između uloga progonioca, spasioca i žrtve.
Ljudi tipično ulaze u ulogu spasioca u svakodnevnoj komunikaciji tako što drugima pružaju pomoć koju drugi nisu tražili, daju savete koje drugi ne žele, podučavaju u znanju koje drugima ne treba. Dinamika ove interakcije je takva da drugi ne doživljava osobu u ulozi spasioca kao nekoga ko mu pomaže, već kao nekoga ko odmaže, progonitelja, a sebe kao njegovu žrtvu. To je razlog zbog kojeg žrtva odbija, bilo otvoreno bilo prikriveno, da bude „spasena”.
Najbolji način da u svakodnevnom životu izbegnemo ulogu spasioca jeste da svaki put kada odrasloj osobi želimo da pomognemo ili da joj skrenemo pažnju na nešto, tražimo njenu dozvolu ili saglasnost za to. Na taj način pravimo vrstu malog psihološkog ugovora koji garantuje da naše nuđenje pomoći nije na silu.
Druga vrsta „spasavanja” je kada osoba koja nudi i pruža pomoć nije dovoljno osposobljena za to, tako da pružena „pomoć” umesto da smanji, još više povećava problem. Tipičan primer za to su saveti ljudi koji se „razumeju” u medicinu, tako čim čuju za tuđu tegobu, preporučuju lekove i postupke. Iz života znamo da odlaganje traženja kompetentne pomoći nekada završava tragično, tako da osoba koja je primila ovu „pomoć” spasioca doslovno postaje njegova žrtva, što ga iz uloge spasioca stavlja u ulogu progonioca.
Kada neko igra ulogu žrtve, umesto da prihvati odgovornost za sopstvenu negativnu situaciju i da nešto promeni kod sebe, krivicu pripisuje nekom drugom ili višoj sili. U tom slučaju žrtva traži spasioca koji će je razumeti i podržati.
Ako želimo da izbegnemo uloge spasioca, progonioca i žrtve, naučimo da dobra namera nije dovoljna. Potrebno je da pružamo samo onu pomoć za koju smo osposobljeni da je pružimo, i to samo kada je ta pomoć zatražena ili se osoba saglasila da je primi.
