Izvor: Objava, 14.Avg.2018, 19:10   (ažurirano 02.Apr.2020.)

МЛАДЕН МИЛОВАНОВИЋ

Рођен је 1760. године у селу Ботуње. Још пре Првог српског устанка се обогатио, углавном тргујући стоком. У време сече кнезова Турци су га на веру домамили у Крагујевац и утамничили га, с намером да му уценом узму што више новца. За њега су се, као човека од угледа и веома поштованог домаћина, заузели многи људи и покренули акцију прикупљања новца за његов откуп. По избијању буне на дахије, ослобођен је и размењен за десет Турака које су били заробили устаници.

Кад је изашао из тамнице, прикључио се Карађорђу и устаницима. На Карађорђа је имао велики утицај, те га је овај узео за саветника, а касније произвео за војводу. Тада је постао један од најближих вождових сарадника и помагао му у борби с политичким противницима. Отресит и разборит, изабран је и за члана Правитељствујушчег совјета. Даље је био командант Београда, председник Правитељствујушчег совјета и попечитељ (министар) војни. Током устанка дошла је до изражаја и негативна страна његове личности: грамзивост, властољубивост, склоност сплеткарењу (кривац је за многе сукобе међу старешинама). По његовом наређењу Лазар Војиновић је крајем 1810. године отровао у Букурешту војводу Милана Обреновића (брата кнеза Милоша), као једног од истакнутих представника опозиције.

Командовао је војском која је ослободила Крушевац чиме су знатно проширене границе Србије, што му је донело и војничко признање. Од тада је држао југоисточни фронт па је, с Петром Добрњцем, код села Вукашиновца подигао систем утврђених шанчева, назван Делиград.

Кад су 1811. основана попечитељства (влада), Младен је постављен за попечитеља војног. Као министар 1813. је злоупотребио свој положај да наметне свој став да се Србија брани системом шанчева и утврђења, насупрот Карађорђу који је исправно предлагао да се превелики, развучени фронт скрати. Овом приликом Младен се руководио својим себичним личним интересима, јер би у случају прихватања Карађорђевог концепта одбране његова имања, која су се налазила у близини границе, остала небрањена. Овим је знатно допринео слому устанка.

Чим је сазнао да је Карађорђе напустио Србију, и он је распустио остатке војске и прешао у Аустрију. Са осталим војводама најпре је био интерниран у манастиру Фенеку у Срему, а затим, као и Карађорђе, у Петроварадинској тврђави. Средином јануара 1814. премештен је у Брук, варош на реци Мури, а у октобру те године, уз сагласност аустријских и руских власти, отишао у Русију (Хотин у Бесарабији).

Пред полазак у Русију Младен се у Срему посвађао с Карађорђем, који га је у свађи окривио за пропаст Србије. Ипак, Карађорђе га је 1815. као свог емисара послао у Париз где је, у то време, боравио руски цар.

Младен се 1822. године на своју руку, без ичије дозволе, вратио у Србију. Милош га је, претварајући се, лепо примио у почетку, али је затим све чинио да му загорча боравак у Крагујевцу.

Кнез Милош је знао да је Младен наредио тровање његовог брата Милана, добро је памтио увреде које је Младен нанео њему лично током устанка и решио је да му се освети. По свом опробаном обичају, није га хтео јавно смакнути, а то није било згодно извести ни у тајности, јер му је Младен био гост у Крагујевцу. Под лажним изговором да Турци захтевају да га преда њима, Милош му стави до знања да га више не може држати код себе у Крагујевцу. Младен, немајући куд, одлучи да иде у Црну Гору. Милош га упути у Чајетину код свог пријатеља Јована Мићића, кога је уздигао у звање кнеза Ужичке нахије, тобоже да му овај помогне да се пребаци до Црне Горе. Истовремено је Мићићу наложио како даље да поступи, што је овај и урадио. Мићић је госта донекле лично "испратио" и дао му два своја момка као даљу пратњу. Ови су затим, на Златибору, на месту које им је назначио Мићић, убили Младена и његовог момка. Тако се кнез Милош свирепим убиством осветио Младену. Било је то у пролеће 1823. године.