Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 28.Apr.2018, 13:32   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Tera baba koze

Koliko duša poznajete koje su živele uvek u istoj kući? Moj baba je umro u kući gde se rodio, i koja mu je vršnjakinja; početak i kraj života, sve se odigralo u možda i istoj sobi, ali je poslat bio na školovanje u Vršac, pa je kao partizan video Srem, kao tenor u Domu armije upoznao je poratni Beograd, kao član SUBNOR-a organizovano je posetio Kosovo, na Jadranu >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << je bio jednom kao prvoborac, jednom kao lažni zadrugar, ali njegova se mati, rođena u Orlovatu, udala dvanaest kilometara nizvodno, u Farkaždin, i njen je ceo život prošao u krugu čiji prečnik ne premašuje dvadeset pet kilometara, godine koje ja pamtim sve su joj prošle u istoj kući, avliji, štali, i čelobašte: godine i godine, neopažene, neupadljive, kao dve postarije prije koje za Malu Gospojinu ispodruke odu i one naplac.

Ako će njen jedinac, ravnodušan prema novčanom prometu, proživeti život bez ijednog novčanika, mati Tina će svoj vek provesti bez rođendana, ne mislim na proslavu, to nije u selu slavila ni mlađarija, nego je datum njenog rođenja za mene i Anju ostao tajna: kad si se rodila, druge, kog dana, ne zna, osim da je bilo Mesojeđe. Stoleće je bilo novo, i rađao si se ne nekog dana u nedelji, nego u čitavom razdoblju, između Božića i Uskršnjeg posta.

Baba je nautrine izvodila ćurku i ćuriće, guštiće isto, tamo je brala žežu (gledali smo je kao fakira ili artistu koji guta vatru) da bi je iseckala, žežu u najsitnije moguće komadiće i izmešala sa vlažnom prekrupom, iz bašte je poticalo povrće za šestoro nas (“kad sam se dovela bilo ji je nji dvanajs ukuću”), nije iskoračila nijednom iz našeg govornog i klimatskog područja, od plodova koji nisu izrasli i dozreli kod nas probala je verovatno samo pirindžu, sušenu smokvu, suvo grožđe, biber, cimet.

I da li se osećala zagubljenom i zaboravljenom na svojoj teritoriji ne većoj od jednog i po lanca? Ni jednog jedinog trenutka! Bila je svoja na svome, gospodarica onoga čime je zbilja mogla da raspolaže: golubovima koji su nad štalom imali zaseban smeštaj, kravama, koje je muzla i zajtra i uveče, imali smo svinje, svu moguću živinu, koju je trebalo rovašiti, uveče zatvariti na tavanac ili u kočinu, pačićima je vodu trebalo servirati u posebne crepove, sa rupama tolikim da samo mogu napuniti svoje žute, kao od plastike kljunove, nove novcijate i čiste, pa bi svoja pokvašena lišca izvlačili iz crepa i podizali ih uvis da progutaju ono što su usisali (kad bi posuda bila otvorena, pačići bi je shvatali kao kadu, kao bazen, ili kao jezero, uskakali bi u nju željni plivanja i ronjenja, pa bi im vode za piće ubrzo ponestalo)…

Kad se budiš svakog bogovetnog jutra na istom mestu ti postaješ posmatrač prefinjeniji nego ijedan turista ili svetski putnik, među pedeset pilića izdaleka prepoznaješ ono koje je marodija, svako je svitanje drukčije i svako obećava drukčiji dan, baš zato što je kuća uvek ista, što je loza u baštici uvek okomotana oko istih drvenih lukova, što su štigne uvek iste boje; ljudi koji ne putuju postaju osetljiviji na uvek drukčije boje neba, na to ima li vetra, hoće li biti kiše, da li letu dolazi kraj, da li već miriše na sneg, svi noću smišljeni planovi, koji nisu uvek ni izgovoreni, a nikad nijedan nije zapisan, izjutra se preispituju: ako se naoblačilo od Idvora, neće se ići u vinograd, ni u Livade, di imamo repu, nego će moći samo kući da se pletu uža, da se žuljarom kruni kukuruz, da deda ponovo potkrpi natikače, ako ima još ledera iz Bečkereka; jabuka pod kojom leti nedeljom ručamo, i ista je i nije ista, na istom je mestu, ali još pre nekoliko godina bila je mlada, drugo, sinoć jedva da su se promolili prvi pupoljci, odjutros je sva u cvetu, ali nebo je, gle, stalno nad tvojom avlijom i kućom, Sunce izlazi iznad kapije, zalazi preko zida, ka utrinama. Tu gde živiš, tu je zauvek zaboden vrh svetskog šestara, ili barem šestara tvog sveta, kao što se zabode sadaljka, i tu će biti loza i čokot, može šestar biti velik ko crkva, ili toliki da mu ni vr ni drugi krak ne vidiš ni kad je vedro, to što on obuhvati samo je tvoja  okolina, periferija tvog života, ili još pre optička varka; svet je tek zrak koji u letnje podne igra, treperi i svetluca tamo gde se najdalje žito i nebeska plavet dodiruju: tera baba koze.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.45.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...