Izvor: Press, 23.Maj.2010, 22:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beogradski „Robinzoni"
Naselje Partizan na Adi je poslednja oaza u kojoj ljudi žive u skladu sa prirodom, ali i u neizvesnosti, jer su mnogi investitori bacili oko na ovo rajsko mesto da bi na njemu podigli teniske i golf terene
Bude ih petlovi i cvrkut ptica. Jutarnju kafu ispijaju sa komšijama, s njima se druže, razgovaraju preko plota i razmenjuju recepte. S jeseni zajedno dovlače drva i spremaju >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << zimnicu. Deca trče za loptom, voze bicikle i penju sa na tuđe trešnje. Kuće su ukrašene cvećem, zelenilom i rastinjem. Male kuće, mala i dvorišta. Pa opet, niti je kome tesno, niti se ko žali na manjak kvadrata.
Život u beogradskom naselju Partizan, smeštenom na donjoj, severnoj strani Ade Ciganlije, po mnogo čemu je specifičan. Iako je od strogog centra prestonice udaljen svega dva-tri kilometra, mnogi će reći da ga od gradske vreve i užurbanosti deli i bar toliko vekova. Samo se još ovde komšije dobro poznaju, deca imaju svoja imena, zna se ko šta radi i odakle je došao. Nedaće i životne muke se i danas zajednički dele, radost i sreća se umnožavaju.
Funkcioneri kao prvi stanari
U ovom naselju, kažu, sve se zna i ništa se ne skriva. Međutim, kada je podizano sredinom prošlog veka namera graditelja i prvih vlasnika bila je posve drugačija: upravo da se ništa ne čuje, još manje da se vidi. Dok sedimo u bašti kafe-kluba „Gavez", jedinog ugostiteljskog objekta u ovom delu Ade, Jovica Mihailović nam priča da je na ovom mestu najpre podignuta jedna baraka koja je služila za smeštaj brigadirskog alata. Zajedno sa akcijašima povremeno su dolazili i partijski rukovodioci, pa je verovatno nekome od njih i palo na pamet da je skriveno mesto nadomak grada prosto idealno za „sport i rekreaciju". Ubrzo su nikle prve vikendice, drvene barake, koje su koristili tadašnji ministri, guverneri banke, direktori i drugi članovi državne vrhuške. Dolazili su ovde godinama, zabavljali se i rekreirali, ali su vodili računa i o tome da se sačuva partijska tajna. Za postojanje ove nepokretnosti u centru grada njihove supruge su saznavale tek kada bi postale udovice, odnosno kada bi se otvorila ostavinska rasprava.
U vikendaškom naselju Partizan odavno nema povremenih gostiju i izletnika. Loša ekonomska situacija i ratna zbivanja doprinela su da vikendice pretvore u trajni smeštaj onih koji nemaju gde da odu. Mnogi bi bez razmišljanja „raj na Zemlji" zamenili za osmi sprat nekog beogradskog solitera, ali ima i onih koji na to nikada ne bi pristali.
- Potičem sa sela, sa obronaka Venčaca, i navikao sam na život u prirodi - kaže nam Goran Begović.
- Ovde živim sa taštom, suprugom i dvoje dece, a treće je na putu. Istina je da nema preteranog komfora, ali nema ni one životne otuđenosti koja vlada u gradskim sredinama. Družimo se sa komšijama, roštiljamo, pomažemo jedni drugima i teško da bih se ikada navikao na asfalt.
A ovde asfalta nema ni u tragovima. Glavna „štrafta" koja prolazi kroz naselje je, zapravo, izbetonirana staza širine jedva metar. Dok prolazimo „Knez Mihailovom", kako je ovde nazivaju, gledamo kućice različitih oblika, stilova i vrste materijala. Cveće je, ipak, zaštitni znak i nema domaćinstva koje se njime ne bavi.
Vojislava Radojčića zatičemo na tremu ispred kuće, sa knjigom u ruci. Otkako je postao penzioner, kaže, dan mu je isplaniran u minut. Posle jutarnje kafe sledi šetnja po savskom nasipu, zatim doručak, odlazak i posao u maloj bašti koju je zasadio na obodu naselja. Posle toga je ručak i podnevni odmor uz knjigu, mladi sir, luk i obaveznu čašicu domaće rakije.
Izbeglice na Adi
- Sve do početka rata živeli smo u Mostaru - priča Voja. - Kada nam se ćerka udala i otišla za Beograd, bili smo tužni zbog velike udaljenosti. Ni slutili nismo da ćemo samo godinu dana kasnije krenuti njenim stopama. U početku smo živeli u njihovom malom stanu, a onda sam slučajno naišao na ovo naselje. Dopalo nam se, kupili smo ruiniranu baraku, srušili je i na njenim temeljima podigli ovu kućicu. Nemamo se na šta žaliti, a najsrećniji smo kada nam dođu unuke, založimo vatru i ceo dan napolju provedemo s njima.
Njegov komšija Branislav Monašević kaže da je zapamtio i bolje. Rodio se i živeo na Vračaru, kod Hrama Svetog Save, a ovde je došao silom prilika.
- Nisam mogao da podnesem samoću - kaže ova vremešna starina, koja uveliko gazi osmu deceniju života. - Kada sam ostao sam, pre sedam godina, doselio sam se ovde, kod sestre. Šta da vam kažem? Dok ste mladi, svuda vam je lepo, a kada godine pritisnu, sve vam nedostaje. Voleo bih da imam centralno grejanje, telefon, da sam bliže lekarima i domu zdravlja. Ipak, srećan sam što nisam sam, što imam s kim da se pozdravim i razgovaram, što imam nekog da me sasluša. U gradu me, verovatno, niko ne bi ni primetio.
Naselje Partizan je poslednja autentična oaza Ade Ciganlije, poslednje mesto u Beogradu gde ljudi žive u prirodi i u skladu sa njom. I poslednje mesto gde ubrzana urbanizacija nije uzela danak. Istina, mnogo toga nedostaje, dosta toga bi se dalo popraviti, ali je, možda, u ovom trenutku i bolje da se ništa ne radi. Šta god da se učini, šta god da se preduzme, postoji opasnost da će priroda ponovo ustuknuti pred betonom i bagerima.
