Izvor: Blic, 29.Mar.2011, 01:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Robovanje slobodi
Ima u tom filmu „Rođena kao Grkinja“, kojim je otvoren svojevrsni beogradski festival sećanja na gromadnu Melinu Merkuri (Helenski kulturni centar - izložba fotografija, Kinoteka - filmska retrospektiva i izdavačka kuća „Plavi jahač“ - autobiografija), scena kada - ne glumica već fajter u egzilu - na ivici pariskog ostrva podno Pond Nefa gleda reku i kaže da je naborana voda podseća na talase u Pireju. Stojim baš na tom mestu, posmatram Senu koju vetar uznemirava, mirišem vodu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << koja, kao i sve velike stvari dolazi iz provincije, i znam da Melina tada nije govorila istinu. Ali razumem te reči znajući kako je biti deo gomile a koliko je nužna hrabrost biti sam. More u Pireju, pogotovo kad isploviš ka ostrvu Ajgina, miriše drugačije, galebovi su veseliji a talasi se pene u nijansama modrog i plavog koje se čak i u Parizu samo mogu sanjati. I kao da je čujem: „Ako niste videli Grčku i njena ostrva, niste živeli...“
Biće dve godine kako mi je agilna Nataša Marković dala tu fascinantnu knjigu. Pročitavši priznao sam: Melinina bajka je više od istine. Ne zato što kaže da nemani uvek postoje već što nam životom dokazuje da te nemani mogu biti pobeđene. U stvari, volim Grčku zbog svih pirejskih namiguša sa dušom svetica, zbog taverni na Plaki, zbog raskošne Pasuljice sa Tasosa, zbog osećanja ništavnosti na Delfima...
Knjiga svedoči o isprepletanom životnom i umetničkom putu: Heroina antifašizma, vrsna glumica, žena koja je sunarodnicama dala pravo da izađu iz zaostalosti, borac protiv diktature u otadžbini (1967-1974), primeran poslanik u zemlji koja je izmislila pa zapostavila demokratiju, inspirator povratka otetog grčkog blaga, ministarka kulture, ambasadorka dobre volje, pevačica, spisateljica, autorka ideje „Gradovi - metropole kulture Evrope" (1985), najznačajnije evropske kulturne manifestacije za koju se Beograd strasno priprema. Ali, najviše od svega bila je i ostala - Grkinja!
Uzbudljivo sećanje vlasnice olujnih hormona koja je živeći u strogom patrijarhatu umela da prokrči svoj ženski put. Ujedno to je i poučna priča o evropskoj solidarnosti, danas urušenoj politikom interesa. Kroz njen život prošao je ceo 20. vek: Kenedi, Čaplin, Greta Garbo, Orijana Falači, Fransoaz Sagan, Žan-Pol Sartr, Teodorakis, Hadžidakis, Kosta Gavras, pozorište, diktatura, film, prevare, demonstracije, muzika... U svetu u kome smo svi nekakvi emigranti ona se vratila u srušenu kuću ne da naplati nanesenu uvredu, nego da gradi na ruševinama. I dok dižemo kandidaturu Beograda za kulturnu prestonicu Evrope, lepo je pred očima imati njen primer. Moramo voleti naš grad kao Ilija iz filma „Nikad nedeljom" svoje grešno gnezdo. Jer taj naš veliki prljavi, pretrpan, oronuo i usporen grad ipak je neuporediv. Lep kao „April u Beogradu", zanosan kao Milošev „Lament", luckast kao Momine skaske, večan kao Duškove pouke i zavodljiv kao Peđino platno.
Ponovo zatvaram korice. Melina ili dokaz da se može opstati u prostoru neslaganja i boriti do kraja. Njen život je lanac herojstva i dragovoljno robovanje slobodi! Zavidim Grčkoj što je imala tako čedo. A ovi pariski, ovi sivi talasi Sene imaju čudo lekovitosti. Kad je u njima jednom prepoznala more bogova, kad je iz njih čula buzuki i Teodorakisev vapaj za varljivim letom ptice nade, ona je otkrila sposobnost da pobedi svaku stvarnost. A kad pobediš stvarnost, kad naudiš sudbini, kad izigraš scenario, kad sili dokažeš da je prolazna, svoju ništavnost uzdižeš do visina gde se igraju Zevsova dečurlija koja znaju da život nije u čekanju oluje da prođe. Život je učenje plesa u nepogodi.
