Izvor: Politika, 02.Feb.2015, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Javni časovi iz anatomije uspeha
Nije u pitanju samo rekord petostrukog šampiona Australije i nova, osma gren slem titula. Novak Đoković je još jednom iznenadio sportski svet, pobeđujući u Melburnu kada je delovao izgubljeno, rušeći prognoze i izazivajući kontroverzne reakcije. Kako mu to uspeva? U prvim komentarima dominirale su gnevne ocene navijača zapadne opcije da je ponašanjem na terenu prevario Endija Mareja, ali tema zaslužuje daleko ozbiljniju analizu. Đoković odavno nije samo najbolji teniser sveta, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nego fenomen šireg značaja, posebno za Srbiju i njen položaj u svetu tokom poslednje decenije. Njegovo opstajanje u vrhu predstavlja jedinstvenu priliku za našeg, običnog čoveka, da uživo prati javne časove iz anatomije uspeha.
***
To što se ovde preteruje sa idolopoklonstvom i poistovećivanjem sa Đokovićevim uspesima („nek mi je on živ i zdrav, a meni kako bude”) nije njegov problem nego naš. Duboko ozlojeđen svakidašnjicom, prevrtljivi „đokista” će prvi skočiti na idola kada mu pobedom ne ulepša sumorni dan i ne učini da se i sam oseća jači, lepši, bolji. Tada će se brzo pridružiti „anti-đokisti” u pitanjima: zašto se prebacivanjem loptice zarađuje toliko para; za koju se političku opciju Đoković zalaže; kome plaća porez i, na kraju, postaviće i pitanje njegovog ponašanja na terenu, kao što su zapadni mediji činili ovih dana.
Ako ima nekog u teniskom vrhu čija je nacionalna podrška prevtrljivija, to je upravo četvorostruko neuspešni finalista Melburna. U večito dvoličnom odnosu britanskih medija, Endi Mari, kako ga oni zovu – ili Marej, kako smo ovde navikli i ne želimo da menjamo – pripada najnesrećnijoj kategoriji šampiona. Godinama u svetskom vrhu, sa olimpijskim zlatom oko vrata i onim drugim u sefu, sa vimbldonskom titulom darovanom Britancima posle 77 godina, nikako da nađe svoj mir. Princ Čarls mu je uručio orden, Britanci su mu privremeno oprostili i zalaganje za nezavisnost Škotske, ali kako da mu oproste uzaludne nade u trenutku kada je Đoković delovao tako ranjivo? U finalu najvećeg turnira je kao u rimskoj areni – slava ili gaženje.
I onda je Đoković kriv. Balkanac je, kažu, glumio na terenu i izbacio iz ravnoteže protivnika. Toliko, da je u narednih 13 gemova izgubio 12.... Pesnik kaže: „Poraženi pevaju junačke pesme, a pobednici, dotle, diskretno ćute....”. Ostaje konačni rezultat: 7:6 (7:5), 6:7 (4:7), 6:3, 6:0.
Neće biti čudo ako se i ovde nađu pobornici tragikomičnog objašnjenja rekordne pobede Novaka Đokovića u Melburnu. Predugo slavimo junačke poraze, nosimo arhetip moralnog pobednika koga je nepravda sprečila na putu do cilja, čak i kada se saživljavamo sa tuđim porazima. Duže će se ovde pamtiti poraz Čavića od Felpsa i magla na Marakani, nego mnoge mukotrpno zalužene pobede. Sasvim polako, kroz uporno opstajanje Đokovića na svetskom vrhu, probija se kod nas svest o tome da je uspeh rezultat potpune posvećenosti, rada i odricanja koje ne prestaje od ranog detinjstva, pa ni izborom za najboljeg sportistu sveta, pre četiri godine. Svestan je cene uspeha i spreman da je plati.
Zato će Novak još morati da se bori za simpatije, i tamo i ovde. Gotovo svuda, sem u Kini, gde na bezuslovnu ljubav navijača teniski Valter odgovara plešući na terenu, kao što je nekada, sa manje opterećenja, radio i na drugim krajevima sveta. U zapadnoj kulturi mu ekstrovertnost, društvenost, prilagođavanje svakom mentalitetu i jeziku, kao i mnogi drugi kvaliteti, neće doneti više podrške nego do sada. Tamo je najomiljeniji bio 2011, kada je sve pobeđivao. Ostaje mu samo da i dalje pobeđuje.
Novakov karakter i ponašanje mogu da nailaze na različita osporavanja i kritike. U imperijalnu igru u belim dresovima uneo je nešto balkansko i nešto lično. I nama povremeno zasmeta slika naše drčnosti u njemu, iako smo već oprostili Nadalu za sve što radi desnom rukom dok levom priprema servis, Federeru za drugo lice iza onog uglađenog, a Mareju za izlive kočijaških psovki. Niko ne može u istom trenutku da bude i šampion i dobri samarićanin.
Da li je dozvoljeno to što je Đoković radio u finalu – pitali su novinari. Čime god da je hipnotisao Vavrinku i Mareja u završnim setovima dobijenim sa nulom, to će oni sami morati da utvrde, a drugi ozbiljno da proučavaju, bez površnih izliva besa.
Kada se prva bura stišala, novinare je demantovala Ameli Morezmo, dugo osporavani novi trener Endija Mareja, jasnom ocenom da Đokovićevo ponašanje nije uticalo na ishod:
– Ne, ne delim to mišljenje. Novakova igra ide gore-dole, od neverovatne, do nešto slabije. Ponekad vidite da tu ima prostora da napadnete, ali ga on veoma brzo zatvori. Ove dve nedelje bile su sjajne za Endija, uspeo je da nađe željeni nivo igre. Ali, da li je to dovoljno da se pobedi izvanredni Đoković? I dalje nije dovoljno.
Stručnjacima ostaje analiza niza neobičnih detalja. Kako Đoković dobija meč sa Vavrinkom kada u jednom setu, tokom deset gemova, nema ni jedan direktni poen? Kako protiv Mareja dobija set u kojem mu je uspešnost servisa pala neverovatno nisko, ispod 40 odsto?
Jasno je da padovi u polufinalu i finalu nisu bili gluma, kao ni frustracije i povrede koje redovno dolaze kada su tonus i energija u padu. Radi se o sportisti čije su oscilacije vrlo vidljive na terenu, ali ne i u konačnom rezultatu. Odgovori se kriju u Đokovićevoj glavi, tu ne pomažu čuvena tumačenja „govora tela”, jer su ona pokazivala da je na terenu u poslednja dva meča bio fizički iscrpljeni sportista, možda zahvaćen bolešću, ličnim problemima ili sumnjom u sebe. Tu ni skener ne pomaže, kao ni analiza mentalnog stanja našeg asa u trenutku kada protiv Vavrinke nije registrovao da je dobio set, čime su se izdašno bavili mediji, u nadi da je „gotov”. Više američkih komentatora je zlurado citiralo Đokovićev odgovor na pitanje zašto je igrao loše u polufinalu: „Najvažnije je da sam ušao u finale”.
Pretpostavimo da je Đoković, svesno ili nesvesno, unapred rasporedio energiju na pet setova, prema prethodnim iskustvima sa Vavrinkom i Marejom. S obzirom da je u defanzivi nenadmašan i da obojicu poznaje u glavu, više se isplatilo da jedan ili dva seta provede u stanju hibernacije i sačuva rezerve za počasni krug u predviđenom maratonu.
U finalu je znao i da je s druge strane njegov vršnjak i nešto lošija verzija defanzivca upornog i prilično dosadnog stila, trenutno fizički jači, ali psihički nestabilniji. Još jedna garancija maratona u kojem telo na kraju popušta pred psihom.
Mogao je da zna i to, da obojici rivala probuđene nade mogu da se vrate kao bumerang, od trenutka kada se protivnik ponovo uspravi, a oni prisete katastrofalnih ishoda sličnih situacija. To je i javno potvrdio, otkrivši da mu je glavna nada u kritičnim trenucima finala bilo sećanje (obojice) na slični scenario poslednjeg susreta u Melburnu, u finalu 2013.
Da li je to dozvoljeno? Ne samo da je dozvoljeno nego i vrlo mudro. Koliko god mu uskraćivali simpatije, stručnjaci su jednoglasni u oceni da je Novak Đoković jedan od najinteligentnijih sportista planete.
----------------------------------
Najjači protiv najboljih
Statistika u kojoj Novak Đoković brzo može da stigne na prvo mesto u eri profesionalnog tenisa, od 1968, pokazuje uspešnost u susretima sa igračima koji su u tom trenutku među 10 najboljih na svetu. Finalom u Melburnu izbio je na drugo mesto, pretekavši i Rafaela Nadala.
----------------------------------
Pobede protiv prvih 10
1.Rodžer Federer183
2.Novak Đoković130
3. Rafael Nadal129
4. Pit Sampras124
5. Boris Beker121
6. Ivan Lendl119
7. Andre Agasi109
8. Stefan Edberg96
9-10. Džon Mekinro 85
9-10. Džimi Konors85
Marjan Kovačević
objavljeno: 03.02.2015.
.jpg)
