Izvor: MozzartSport.com, 12.Avg.2020, 09:57

PRELAZZI: Ovo je 2020, Atalanta nema šanse

Dovoljno nas je izudarala cela ova godina da znamo da nam neće dati ni toliko malo utehe, ni jedan mali trijumf, nije bilo leta, nije bilo mora, nije bilo radosti, pa kako bi moglo da se desi da jedan provincijski – u najlepšem smislu te reči – klub uđe makar u polufinale Lige šampiona?

Ako nas je ova godina nešto naučila, to je da će Pari Sen Žermen večeras lako pobediti Atalantu.

Možete li, zaista, pri čistoj svesti i zdravoj pameti, kada pogledate >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << ovih sedam i kusur meseci u retrovizor da zamislite da bude drugačije?

Kao da su ih režirali Hičkok i Karpenter zajedno, a scenario je pisao gospodin Marfi, pa se svega dohvatio neki producent crnohumornih engleskih serija, onih u kojem glavni lik na samom početku uvredi oca svoje devojke, dobije osip i pijan upadne u pab gde ga prebiju, a to je super šta će mu se sve izdešavati kasnije.

Stvar je takva da se čovečanstvu očigledno ne daje ni zrno smeha, ni nagoveštaj optimizma: pojavio se onaj virus i zatvorio nas u kuće, proveli smo praznike iza zatvorenih vrata, no bilo je rano proleće pa smo mislili, okej, preguraćemo to, proći će za mesec-dva, i onda eto nama leta i zabave i dugih noći kada će sve izgledati daleko, kao da se ništa nije desilo.

Al' matrak. Ovo, šta god da je, još traje, i kraja mu se ne vidi: svaki trenutak kada smo pomislili da će krenuti nabolje vratio nam se poput bumeranga i opaučio po glavi. Bolje se i ne nadati, ćuti dok smo živi i koliko-toliko zdravi, jer mnogi, nažalost, više nisu...

I ono što je bilo lepo i preživelo pandemiju – započeto je pre nje, dok smo još bili bezbrižni i radosni.

|

Kompletna ponuda na www.mozzartbet.com

Pobeda Pari Sen Žermena u četvrtfinalu Lige šampiona, pred praznim tribinama u Portugaliji, bila bi normalna, prikladna, logična. Još jedan trijumf arkanskih sila nad strašću i žudnjom za životom u 2020, još jedna kupljena prečica ka uspehu, još jedna legija skupo plaćenih stranaca koja je danas tu, sutra ko zna gde, u krstaškom pohodu na pre svega sopstvenu slavu, a klubu šta preostane...

Mogu li oni, sa svojim primadonama, sa stalnim gostovanjem u tekstovima koji obećavaju nešto “skandalozno”, sa blatantnim kršenjem finansijskog i svakog drugog fer-pleja, mogu li ikome biti draži od Atalante, čak i ako tamo igra (pa će možda i večeras) ono čudo od Embapea? Ne čine ih pojedinci lošim momcima, više ta atmosfera, karma i put kojim su dovde došli; a najviše večerašnji rival...

Da fudbal ne haje za tradiciju, pa ni za pravila koja sama sebi postavlja, belodano je i kod PSŽ-a i u slučaju Mančester Sitija i njihovog pomilovanja i u ovom preganjanju oko prodaje Njukasla, i jedina iole pozitivna stvar je što će biti još gore, pa ćemo se čak i ovoga sećati kao doba poštenja i viteštva.

Zar nije onda jasno da će Ligu šampiona u ovakvoj 2020. morati da osvoji jedan od tih i takvih klubova, pa da depresija bude potpuna?

Pari Sen Žermen i usiljeno slavlje tevabije njihovih skupocenih nadničara, bahanalije bliskoistočnih bogataša, to je kadar koji će lepo opisati čitavu godinu, ne samo fudbalsku; još će preciznije o njoj svedočiti naredni švenk koji ćemo videti i koji ćemo osetiti: momci u crno-plavom ostaće da leže na tlu, poneko će iskreno zaplakati, došli su toliko blizu i bili u takvoj formi onda u martu da se ne bi niko osećao prijatno na Meaci ili San Siru ili kako oni već vole da zovu svoj pomoćni teren.

Tada se u Lombardiji pojavila, silovito, ova moderna kuga, taman da rasprši najveći evropski san u proteklih desetak godina (možda su samo one sezone Borusije i Monaka na istom tragu?).

Zato tako mora da bude.

Nemoguće je, ponavljamo, da Atalanta, ta vesela boginja koja je razgalila srca i duše fudbalskih poklonika, taj klub iz grada koji je najteže stradao u onom prvom udaru, taj tim koji je toliko dobar da su se ljudi zbog njega zarazili kovidom, i mnogi bi to opet učinili, uprkos svemu, nemoguće je da Atalanta išta uradi.

Da momci iz Bergama, oni što su čitave sezone davali po pet-šest-sedam komada kao od šale, poslednji predstavnici italijanskog fudbala u Ligi šampiona (te golove nisu davali Italijani, dobro, nećemo cepidlačiti, no Italijan ih, pravi pravcati, ne može originalniji, predvodi s klupe), oni što su godinama strpljivo gradili ekipu koja je sasvim zasluženo ušla u osam najboljih u Evropi, da oni bez Josipa Iličića, koji je pokorio Evropu a onda otišao da slomi i neke svoje demone, da pobede novac i donesu malo radosti u ovaj bizarni fudbalski avgust, to stvarno deluje neverovatno.

Ovo je idealni trenutak da se ubaci neki stručni konsultant, da kaže, sasvim racionalno, kako je u fudbalu sve moguće, kako se igra samo jedna utakmica a tad se ništa ne zna, da pohvali Gasperinija i njegov lepršavi sistem, da proturi i tezu da će momci misliti na Iličića i naći snagu u njegovom odsustvu, da će kapiten Papu Gomez i Pašalić i De Ron i ostali na muke staviti Tuhelovu odbranu, a kad utakmica uđe u “četiri plus”, onda svi planovi, taktike i predviđanja mogu da se okače o rep debelom lisabonskom mačku...

Ionako su, reći će neko i biće u pravu, igrali najbolji fudbal u zemlji koja, čak i kad to ne izgleda tako, diktira trendove, pa zašto ne bi namučenoj Italiji doneli prvi pehar posle duže od deset proleća?

Eh, zašto. Da je ovo bilo koja druga godina, pred Dein sastanak sa istorijom svi mi kojima je za ovih nekoliko godina postala mila i draga, digli bismo obe ruke za nju i zaista verovali u čudo; pa možda to i ne bi bilo čudo, zapravo, da se stigne do samog kraja.

Ovako, sve nam je jasno unapred, dovoljno nas je izudarala cela ova godina da znamo da nam neće dati ni toliko malo utehe, ni jedan mali trijumf, nije bilo leta, nije bilo mora, nije bilo radosti, pa kako bi moglo da se desi da jedan provincijski – u najlepšem smislu te reči – klub uđe makar u polufinale Lige šampiona?

Ne biva, zar ne?

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta

Tagovi:

Tagovi:

Nastavak na MozzartSport.com...