Izvor: Blic, 13.Okt.2009, 06:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umetnici protiv duha palanke
Pedeseto izdanje Oktobarskog salona pogodilo je u srž savremenosti i angažovanosti. Iako je sam naziv „Okolnost" neodređen, autorska koncepcija Branislave Anđelković, umetničke direktorke ovogodišnjeg Salona, uz kreativnu podršku Boruta Vilda, Branislava Dimitrijevića, Dejana Sretenovića i Dejana Todorovića, pokazala je da se uvek može ići korak dalje, ako se zna šta se hoće. Čak i kad se naša najprestižnija likovno-vizuelna smotra, silom prilika, priprema samo tri meseca. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << I kad je od početka bilo jasno da će selekcija nužno biti sužena.
Sagledavanje srbijanske scene kroz internacionalni kontekst - jeste suština koncepta Branislave Anđelković. Pretenciozno? Nije. I Raša, i Zdjelarova (laureati 50. Salona), i Lulić, i Peđa, i Grubanov, i Jamesdin (laureat KCB), i Uroš, i Biljana, i Naskovski, i Fajfrić, i Todorović već imaju svoje mesto u svetu. U predstavljenim projektima (22 umetnika) uočljiva su pitanja od društvenog, ne samo umetničkog značaja. Na primer, „memorijalnog" u radovima „Šest studija za spomen-obeležje" Ivana Grubanova i „Edukativni mural o malo poznatoj istoriji umetnosti" Darinke Pop-Matić (treći ravnopravni laureat Salona). Reč je o seriji zidnih slika što podsećaju namerno na dela umetnika s „Prvog oktobarca" u Masarikovoj ulici danas garaži. Sledi bavljenje duševnim stanjem na slikama Đurđevićeve („Sve je u stanju napetosti, iščekivanja ili obamrlosti"), ili politikom umetnosti u Todosijevićevim „dnevničkim beleškama", to jest asamblažima i kolažima na zidu, bilbordima i intervencijama na tramvaju (10) i trolejbusu (41). Najupečatljiviji je ispitivanje mogućnosti govora snimka, odnosno slike i događaja u radu „Pra-ubistva" dobitnika čak tri nagrade na Salonu (kritike, kustosa MPU i novinara) - Vladimira Nikolića.
Svi govore iskreno
Objašnjavajući simultano mistifikaciju i marginalizaciju događaja, autor kaže: „Polazim od činjenice da je poznati filmski žurnal o ubistvu kralja Aleksandra u Marselju 1934, prvi dokumentarni snimak nekog političkog atentata. Ne rekonstruišem događaj već filmske kadrove upoređujem sa satelitiskim snimkom lokacije uz pomoć kog na mapi, povlačenjem vektora, definišem poziciju kamermana. Pošto sam uradio kompletnu mapu svih pozicija kamere, sa istih pozicija u sred savremenog Marselja, ponovio sam snimanja, ali sada bez dramatičnog događaja." Najotvoreniji je Živko Grozdanić Gera baveći se ekonomsko-političkih uslovima u projektu „Kako sam izdržavao, Bijenale u Vršcu", a najiskreniji Žolt Kovač istražujući svakodnevicu u slikama na aluminijumu „Prazno vreme" („Moje slike preispituju kodove evidentnog društvenog eskapizma"). Najpotresniji, mada izlišno ekstenzivan, Fil Kolins u kratkometražnom filmu „Zašto ne govorim srpski (na srpskom)" dotiče društvene odnose u kosovskoj sredini nakon proglašenja nezavisnosti. Najneposredniji, Branimir Stojanović u video instalaciji „Svi govore" - svedočenju 62 člana ULUS-a o svom statusu.
Svi projekti nameću stavove kojima se uspostavlja veza sa publikom. Da li tako što gledalac nađe zajedničku reč sa autorom ili što ga njegov govor i jezik iritira, npr. Todorović u radu „Cigani i psi" - nije svejedno. Komunikacija je osnovni problem, globalni, ne samo naš, a kad se vizuelno dobro osmisli, ideja prevazilazi inicijalni impuls i počinje da deluje šire od izložbe. U tom smislu, sva upotrebljena pomoćna sredstva, takođe promišljena, idu na ruku ideji o neprikosnovenosti autorstva. Štampanje (nepotpunog) zbornika tekstova „Praksa - kritika", o dosadašnjim „Oktobarcima" delimično dokumentuje značaj Salona i podilazi ideji da kritike zapravo više nema, dok ga istovremeno publikovanje vodiča za najširu publiku nameće kao masovnu smotru koja simultano računa na masovne medije.
Obavezna „literatura”
Uključivanjem radova reditelja (Želimira Žilnika, s „Starom školom kapitalima", Olega Novkovića, s dokumentarcem „Rudarska opera" i Miljenka Derete s „Narodnim kuhinjama", TV portreta umetnika, fotografija kolubarskih rudara u „Anđelima garavog lica" i aktivista „Parade ponosa" u Zagrebu i Beogradu, Igora Grubića, smotra cilja i na zaštitu prava čoveka). Grubić kaže: „Želim sugerisati kako je kreativna snaga ovde još uvek u nekoj vrsti pokreta otpora, koji pokušava promeniti tvrdokorno konzervativno društvo na bolje."
50. Oktobarski salon je u pravom smislu reči autorska izložba. Izložba kakvih bi prestonica Beograd izlazeći iz palanke trebalo da ima nekoliko godišnje. Pitanje mesta nije relevantno (podrazumeva se MSU; što da ne i Paviljon „Cvijeta Zuzorić"). Pitanje novca - jeste. Jer, da ga ima, Oktobarski salon bi ostao tradicionalna smotra s manje više poželjnim novinama, unetim posle 2000. godine, a ovakve autorske izložbe bile bi podvig ambicioznih pojedinaca i promocija umetnika, kao tvoraca ideja koje mogu naići na prijem i na Zapadu, i na Istoku. Tako bi se oslobodio prostor da se autorski projekat podvede pod obaveznu „literaturu" bez koje se ne može zamisliti ne samo prosvećivanje naše sredine, nego i ulazak u EU. Beogradu i Srbiji ne nedostaju autori, ali nedostaju militantni, koji umeju da se izbore s neviđeno zakucanim stavovima onih koji ne trpe promene niti vole da budu ičija podrška osim samima sebi. Oni koji nisu maliciozni u sujeti, arogantni iz slabosti, inertni zbog apatije.
Konačno, jubilarni Salon je iz svog ugla postavio i pitanje: želimo li da živimo u evropskoj metropoli ili nam je dovoljno što gledamo na Dunav. Nije lako, ali vredi biti kreator.
Svode se računi
O troškovima 50. Salona - članovi Odbora zajedno sa umetničkom direktorkom svode račune. Oni su: Aleksandar Peković, predsednik, zamenik sekretara Sekretarijata za kulturu, Vladimir Perić, umetnik, Ana Perović (komercijalista u NLB banci), Miroslav Perić, vajar, i mr Marina Đurđević, direktorka Kulturnog centra Beograda.
