Izvor: Politika, 17.Maj.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pustinjski pejzaž života
Izložba Zorana Mušića „Od Dahaua do Venecije” u Gaudijevoj palati „Pedrera”
Barselona – Za putnika namernika koji je ovih dana stigao do Barselone, drugog po veličini grada Španije i prestonice Katalonije, bio je pravi šok kada se sreo sa bilbordima na kojima se reklamira izložba Zorana Mušića „Od Dahaua do Venecije” u Gaudijevoj palati „Pedrera”.
Sledeći šok ga je čekao kada je na najlepšoj aveniji Barselone, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Paseu de Grasias, video impresivni red pred „Pedrerom” u kome se strpljivo čeka za ulazak u to prelepo zdanje-muzej u kome je ceo sprat rezervisan za spektakularnu retrospektivnu izložbu Mušića (Gorica 1909–Venecija 2005), koja je otvorena još 26. februara a zatvara se danas.
Katalonci su se potrudili ne samo da sakupe 230 Mušićevih radova, od onih najranijih iz vremena pre Drugog svetskog rata pa do onih iz 2001, kada je zauvek sklonio svoj slikarski alat, donoseći ih iz Ljubljane, Trsta, Venecije, Madrida, Valensije, Pariza, Vićence, Askone, Beča, Ženeve, iz privatnih i muzejskih kolekcija, već su objavili studijski katalogkoji je više od standardne monografije, i sa tekstovima izuzetnih autora.
Uvodni tekst napisao je Žan Kler, komesar izložbe, inače,bivši glavni kustos Centra „Žorž Pompidu” i najbolji znalac Mušićevog umetničkog opusa, a zatim sledi tekst Horhea Sempruna, pisca, mislioca, prvog ministra kulture u postfrankovskoj Španiji, naslovljen „I ja sam video” o ličnom iskustvu iz nacističkog koncentracionog logora. Zatim su tu tekstovi Vena Pilona (1896–1970), Mušićevog kolege, zemljaka i prijatelja u mladosti, pisca i likovnog kritičara Aleksa Susana, direktora Fondacije Kajša Katalunja koja je organizovala izložbu u Barseloni.
U „monografiju” je uključen monolog samoga umetnika koji je snimio Žan Blez Žino za dokumentarni film „Pejzaži tišine” (1986) o Mušićevim slikama na kojima su pejzaži Italije.Pored reprodukcija svih izloženih dela, sa kompletnim podacima, u knjigu je uključena detaljna biobibliografija umetnika.
Na ulazu, posetioca dočekuje Mušićeva poruka – „Sve moje slike se bave jednom temom:pustinjskim pejzažem koji je život” i tako počinje vizuelno, hronološko, putovanje kroz Mušićev opus definisan kao „jedan od najdoslednijih, najkoherentnijih u drugoj polovini 20. veka koji je posvećen krhkosti ljudskog bića, njegovoj usamljenosti, egzistencijalnoj bespomoćnosti sa kojom se suočio posle Drugog svetskog rata.”
Mušićeva biografija je obeležena ranim boravkom u Beču gde se sreo sa delima Gustava Klimta i Egona Šilea, zatim studijama na Likovnoj akademiji u Zagrebu, odlaskom u Španiju gde je tokom jedne godine kopirao u madridskom „Pradu” dela El Greka i Goje, povratkom u zavičaj i Italiju, hapšenjem i deportovanjem u koncentracioni logor smrti Dahau iz koga se vratio, zauvek, obeležen tim iskustvom.
Za onoga ko se ne seća Mušićeve samostalne izložbe u Beogradu (podatak o njoj je nađen, bez datuma, u drugom tomu nezavršene „Likovne enciklopedije Jugoslavije” zagrebačkog Leksikografskog zavoda), prolazak kroz sale u kojima su veoma efektno izloženi Mušićevi crteži, akvareli, pasteli, gvaševi i ulja je nezaboravan doživljaj. Idilični prizori iz ciklusa „Dalmatinski motivi” i „Venecija” viđeni očima mladog slikara,koji odišu lirskim doživljajem prirode, pretaču se u crteže i akvarela u potaji slikane u koncentracionom logoru Dahau u senci krematorijuma i vešala.
A zatim se srećemo sa umetnikovim prvim autoportretima na kojima posle logorskog iskustva traga za samim sobom.Slede slike nastale tokom Mušićevog boravka u Parizu, kuda se otisnuo posle ženidbe sa Idom Kadorin, i gde ga je, početkom pedesetih godina prošloga veka, dočekala opšta euforija apstrakcijom. U Parizu „otkriva” velike mogućnosti koje se kriju u raznim grafičkim tehnikama i to mu 1956. godine donosi „Gran pri” za grafiku na Bijenalu u Veneciji. Ubrzo osvaja i najviše priznanje na Bijenalu grafike u Ljubljani kao i nagradu Uneska, takođe za grafiku, na venecijanskom Bijenalu 1960. godine.
Sledi period tokom koga pokušava, prvi i jedini put, da se otisne u vode apstraktne umetnosti i tada je, pre svega, insistirao na veoma specifičnom, smirenom koloritu. Sva ta „lutanja” naglo se prekidaju kada, kao grom iz vedra neba, 1970. godine započinje slikanje serije „Nismo poslednji”, koju je radio narednih pet godina.
Na ulazu u salu gde su slike ovog ciklusa, ispisane su umetnikove reči koje bolje od bilo kog likovnog kritičara pomažu gledaocu da se pripremi za ono što će videti.
„Kada sam se vratio iz Dahaua sve je bilo previše sveže da bih mogao da se izrazim u potpunosti. Samo sam beležio ono što sam tamo video, a zatim se javila želja da zaboravim patnje i ono što sam video. To sam ipak, tokom ovih 30 godina nosio u sebi i nisam više mogao da skrivam. Ne može se reći da sam slikao ’sećanja’ već to je ono što se nalazilo u meni,a ’okidač’ su bili događaji u svetu koji su iznova donosili ratove, masakre.”
To što je „izbilo” iz umetnikove podsvesti su tako potresni prizori koji se mogu po svemu meriti sa Gojinim prizorima ratnih strahota, žrtava inkvizicije,noćnih mora i halucinacija umobolnih. Pred ovim platnima posetioci izložbe zaneme, nema više uobičajenog žamora već vlada tišina puna strahopoštovanja kao pred duboko religioznim prizorima, jer ti likovi koji nas gledaju su samo oličenje patnje, očaja, bespomoćnosti pred veličinom zla. Nisu potrebne reči kritičara „da je Mušić ostavio najpotresnije likovno svedočanstvo o holokaustu”, jer svako ko vidi ove slike neće ih nikada zaboraviti.
Oslobodivši se „demona” koji su ga progonili od izlaska iz logora, Mušić nalazi inspiraciju i, verovatno, utehu slikajući enterijere venecijanskih crkava, a zatim započinje jedan novi ciklus u kome likovnim jezikom „secira” sopstvenu psihu i dušu svoje žene kroz seriju autoportreta i duplih portreta, na kojima su on i Ida.Poput Rembranta, koji je preko autoportreta pratio otkucaje svog biološkog sata, Mušić, bez traga samozavaravanja, beleži svoj spori put ka biološkom krajukoji je,po njegovom mišljenju kao umetnika,stigao četiri godine pre stvarne smrti.
Vera Kondev
[objavljeno: 18/05/2008.]
