Izvor: Politika, 19.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pozorišna misija
Nastojim da današnjim i budućim čitaocima pružim mogućnost upoznavanja i sagledavanja srpskog pozorišta i njegovih stvaralaca, kaže teatrolog Ksenija Šukuljević-Marković
Družeći se sa ličnostima i delom velikana naše i strane pozorišne i literarne prošlosti teatrolog mr Ksenija Šukuljević-Marković je ispunila dobrim delom i svoj život. Tokom bogate karijere, duge skoro četiri decenije, objavila je preko 160 stručnih radova i priloga u Srbiji i u Jugoslaviji. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Izdvajaju se oni o dramskim piscima – od Sterije, Đure Jakšića, Jakova Ignjatovića i Nušića do Krleže i Andrića, gotovo svi ruski klasici, a takođe i značajni kompozitori čija su dela izvedena na beogradskim scenama.
Među sedam monografija Ksenije Šukuljević-Marković nalaze se: „Hugo Klajn”, „Drame Đure Jakšića na beogradskim scenama 1863-1979”, „Nataša Bošković, primabalerina, koreograf i pedagog”, „Stvaralaštvo Milana Ajvaza”, „Nina Kirsanova, primabalerina, koreograf i pedagog” i „Pedeset godina Muzeja pozorišne umetnosti Srbije 1950-2000”. Najnovija je upravo objavljena o Svetlani Bojković. Za svoj rad naša sagovornica dobila je brojna priznanja, među njima i Povelju za izuzetan doprinos pozorišnoj umetnosti i kulturi Srbije.
Kako ste se opredelili za profesiju muzejskog stručnjaka i teatrologa?
Posle završenog Filološkog fakulteta primljena sam za kustosa u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije i tako otpočela svoju profesionalnu karijeru. Imala sam sreću da upravnica Muzeja bude umna i obrazovana Milena Nikolić, veliki znalac srpskog pozorišta, i sestra velikog glumca Ljubiše Jovanovića, kao i da radim pored prvog stručnjaka Muzeja dr Olge Milanović. U Muzej su često dolazili pozorišni umetnici, upoznavali me sa svojim značajnim prethodnicima, naučili šta je bitno u toj profesiji... Govorili su uvek sa neobičnom toplinom, retko sa gorčinom. Ponekad su me ganule zaiskrene suze u njihovim očima, ili zasmejale neverovatne teatarske zgode.
Koga biste posebno izdvojili?
Rašu Plaovića, Matu Miloševića, Nevenku Urbanovu, Pavla Bogatinčevića, Ljubišu Jovanovića, Ninu Kirsanovu, Dimitrija Parlića, Aleksandra Marinkovića, Miomira Denića, Duška Ristića, Predraga Miloševića, kao i znatno mlađe Stevu Žigona, Simu Janićijevića... Zahvalna sam im jer su me na najbolji način približili stvaralaštvu velikana srpskog pozorišta, naročito epohe između dva svetska rata. Ovoj epohi sam se najviše posvetila u svom radu jer sam shvatila koliko je važna i značajna za srpsko pozorište. Iziskivala je obimna istraživanja jer je dokumentacija Narodnog pozorišta izgorela 1941. Uporedo sam se bavila i savremenim pozorištem. Važnu ulogu da postanem teatrolog imao je prof. dr Raško Jovanović.
Šta podrazumeva zvanje teatrologa i koliko obavezuje?
Profesija iziskuje godine istrajnog rada i rezultata, jer se zvanje ne dobija nego se stiče. Zahteva svestranije obrazovanje i poznavanje srpskog pozorišta, njegove prošlosti i sadašnjosti, naporno istraživanje i veštinu prezentovanja. Radovi moraju da imaju vrednost i značaj, odjek u struci i šire, naročito kada su objavljeni u glasilima uglednih institucija. I, tek tada se stiču uslovi za zvanje teatrologa. Posao je veoma odgovoran i obavezuje. Mora biti dobro osmišljen, proveren i precizan, postavljen na naučne temelje upotrebom naučnih principa i terminologije, sa dokazima navedenim u napomenama (fusnotama). Razume se, treba da bude originalan, inovatorski.Obe profesije zastupljene u mojoj karijeri, muzejski stručnjak i teatrolog, se prožimaju čineći srećan spoj i doprinose mome celokupnom teatrološkom i naučnom radu a verujem da daju i posebnu prednost.
Monografijama koje ste tako precizno i studiozno radili sačuvali ste mnoge događaje i umetnike od zaborava. Koliko ih je teško, izazovno, raditi?
Ono što karakteriše moje radove i monografije je serioznost pristupa temi, iscrpno istraživanje, način pisanja i prezentovanja epoha i umetničkih ličnosti o kojima pišem. Birala sam najveće umetnike, a to je i najteži posao. Sve su uvek inovatorske, jer nisu obrađivane ranije i prvi put su napisane i objavljene. Monografije imaju precizan cilj da pokažu kompletno stvaralaštvo pojedinih velikih pozorišnih umetnika ili pisaca čija su dela izvedena na beogradskim pozorišnim scenama. Nastojim da ih otrgnem od zaborava, da današnjim i budućim čitaocima pružim mogućnost upoznavanja i sagledavanja srpskog pozorišta i njegovih stvaralaca koje je već prekrila, ili preti da prekrije tama zaborava, da pokažem ko su bili, kakvo delo su stvorili i zašto su važni i značajni u našem pozorištu. Među njima su oni najveći, velikani drame, opere i balete, koji su uticali na razvoj naše pozorišne umetnosti.
Slično je i sa monografijama o umetnicima koji danas rade i stvaraju, kao što je Svetlana Bojković, jer njena nedavno objavljena monografija na najbolji način približava njeno stvaralaštvo savremenicima ali i budućim naraštajima. Smatram da je to najvažnije jer je objavljivanje monografija svojevrsna nagrada i trajan i dragocen doprinos nezaboravu. Iako još rade i stvaraju, oni ostaju ne samo u pozorišnoj istoriji nego da kroz knjige žive neprekidno i zadivljuju čitaoce svojom umetnošću i u budućnosti.
-----------------------------------------------------------------
Da se ne zaborave"
Danas se malo zna o slavnim rediteljima i profesorima Akademije, dr Hugu Klajnu, Mati Miloševiću, ili glumcu Milanu Ajvazu, a takođe i našim najvećim balerinama, Srpkinji Nataši Bošković ili Nini Kirsanovoj i Jeleni Poljakovoj, ruskog porekla, ali našim, jer su stvorile veliko delo kod nas u Beogradu. Svi su ostvarili veliku karijeru, pojedini čak i internacionalnu, i iza sebe ostavili školovan kadar da nastavi njihovo delo. Važno je upozoriti na misije koju su imali za života i stvaranja, i oceniti njihov značaj u našoj pozorišnoj umetnosti i to verodostojno izreći.
Borka Trebješanin
[objavljeno: 20.01.2008]
