Izvor: Politika, 08.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naš vodič Don Kihot
Bez mašte u Španiji ne može da se razume ni ovostrano ni onostrano
Španijom se može putovati avionom, autobusom, automobilom, pešice ili nekim drugim sredstvom. Najbolje je uzeti pod ruku maštu, a kao vodiče Don Kihota i Sanča Pansu jer, ako se samo oslonite na ono što vidite golim okom u stvarnosti, na prvom koraku doživećete neuspeh. Predeli će vam biti jednoliki i dosadni i nećete nikad videti ono zbog čega ste došli.
Iako su davno živeli i Servantes >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i Kalderon dela Barka, život se u Španiji odvija između Don Kihotove mašte i Kalderonovog dela "Život je san".
Dakle, "naoružani" maštom i snoviđenjima, kao na dlanu, u Španiji ćete doživeti stvarnost kakve nigde nema – u poznatom madridskom muzeju Prado italijanski i flamanski klasici neprestano vode davno započeti dijalog, ne osvrćući se na posetioce koji ih s divljenjem posmatraju.
Mene su fascinirali crveno-bordo boja na slici "Poklonjenje maga" Hansa Memlinga i čudesni svet Hijeronimusa Boša na njegovom slavnom triptihu "Vrt uživanja". Bez mašte, koju tajno nosite sa sobom (da je niko ne vidi), ne može da se razume ni ovostrano, ni onostrano. Ceo jedan svet, koji nam je umetnik podario, počinje svoju igru skrivanja i otkrivanja.
Magija slike
Posle njih svi pravci vode u jednu prostoriju kod maestra koji je možda sve nadvisio – Dijego Velaskez i slavno delo "Las meninas", platno ogromnih dimenzija, dužine 318 sa 276 centimetara. "Biblija slikarstva", kako ga je nazvao Đordano u 18 veku, kao da poziva posetioce da i sami nađu neko skrovito mesto u tom ogromnom naslikanom prostoru, pa makar to bilo i iza ogledala u kojem se odslikavaju dve figure, roditelji male princeze u centralnom delu slike.
Tu je i slikar lično, iza ogromnog platna koje je radio, očito sa određenim ciljem. Cela skupina figura, kako tvrde njeni tumači, treba da ozvaniči petogodišnju princezu Margaretu kao buduću naslednicu španskog prestola, pošto kraljevski par tada još nije imao muškog naslednika.
Posetilac koji ulazi u prostoriju koju ispunjavaju Velaskezove ličnosti na slici, ne mora da zna nijedan od ovih podataka.
Magija slike tolika je da retko ko ne poželi da se i sam nađe na njoj, oblikovan Velaskezovom kičicom, bez obzira kakvu će mu ulogu dodeliti – pratilje mlade princeze ili patuljka, sigurnog dvorskog klovna, koji celom tom značajnom događaju daje posebnu notu dok slikar, sa strane, pokušava da da poseban ton.
Stvarnost koju vidimo na slici nije tek obična stvarnost života na španskom dvoru u jednom dramatičnom trenutku problema naslednika prestola.
Pojedini istraživači išli su i dalje, smatrajući da je samim tim što je to ogromno platno bilo u kraljevskoj spavaćoj sobi, ono imalo i skrivenu poruku. Uz Mona Lizu, najslavniju svetsku sliku koju prate mnoge stvarne i izmišljene tajnovitosti, i Velaskezova slika ima svoju skrivenu poruku.
Iznad postelje bračnog kraljevskog para, po mnogima, ona je bila jedna vrsta talismana za rođenje muškog naslednika. Kad se to posle nekoliko godina dogodilo, Velaskez nije bio samo običan genijalni slikar na dvoru, već neko ko dolazi iz druge stvarnosti, nazvali mi to mašta ili onirični svet, sasvim je svejedno.
Svaka slika ima svoju priču, kao i naše vetrenjače, šaputao je naš nevidljivi pratilac Don Kihot svoj san Sanču Pansi, koji ga je u stopu pratio osvrćući se i pažljivo gledajući da se ne pojavi i neki "neprijatelj" u obliku vetrenjače. Nije ih nigde bilo, pa smo mogli da predahnemo u kafeu muzeja.
Primetili su da Z. i ja pažljivo gledamo El Grekove slike. A sad pravac Toledo, tamo je najbolji El Greko – značajno su rekli naši "nevidljivi" vodiči, verovatno se nadajući da će na tom kratkom putu između Madrida i Toleda i za njih biti "posla".
Sveci i grofova duša
Sutradan, krenuli smo autobusom za Toledo. Naši književni pratioci opredelili su se za samo njima znani put. Nisu pomagala ni naša objašnjenja da je ovo kraj dvadesetog veka i da se vetrenjače samo još mogu videti u nekom muzeju i na Kritu, odakle je El Greko posle Italije stigao u Španiju.
Njihovo tvrdoglavo odbijanje da do Toleda idemo autobusom probudilo je u nama sumnju da oni i dalje "žive" u šesnaestom veku i da je taj podatak jači od naše mašte koja ih je prebacila u dvadeseti i dvadeset prvi vek.
I Don Kihot i njegov verni pratilac za svaki slučaj izbegavaju njima nepoznato prevozno sredstvo koje, možda, sve putnike vozi pravo u ruke inkvizicije. Ona je još moćna i nemilosrdna i njen pritajeni dah osetila sam jednog zimskog novembra, iste godine kad je prestala Frankova vlast, i to baš u Toledu, dok smo razgledali katedralu. Bez obzira na sve to, dogovorili smo se da tu bude naš sastanak, a potom pravo kod maestra El Greka.
Pominjem inkviziciju, jer sam i sama pred ogromnom katedralom u Toledu osetila zebnju od mogućeg prisustva glavnog inkvizitora koji bi dva čudna junaka verovatno strpao u tamnicu.
Trudili smo se da stignemo pre njih da bismo odagnali njihovu sumnju da veliki inkvizitor njihov trud i borbu ne proglasi za jeres. Dok smo ih čekali, ponovo sam pred ogromnom, arhitektonski previše nakićenom, katedralom osetila više zebnju no veru. Gotovo fizički sam osećala koliko je Bog u Španiji znao ponekad da bude nemilosrdan.
U tu špansku protivurečnost, sazdanu od vere i zanosa, u trenutku kad je Španija prestajala da bude velika sila, stigao je El Greko. Smestio se u Toledu i baš u njemu iskazao svoj grčki talenat i italijanski nauk. Slikao je drugačije od ostalih majstora, što se najbolje vidi na čuvenoj slici "Sahrana grofa Orgaza", u maloj kapeli pored njegove kuće.
Kao i mnogi drugi koji su se razlikovali, bilo kojom delatnošću da su se bavili, i on je na slici zadovoljio ono što je poželjno za inkviziciju i za njegov zatomljeni mediteranski duh.
Ako je pažljivije pogledate, videćete da je sve tu – astralna plavičasta boja u gornjem delu platna, što je trebalo da zadovolji strogu špansku crkvu; tu su i sveci i grofova duša koja se penje, visoko u nebo, i toledski velikodostojnici, i sam slikar koji se upustio u večnu igru protiv zaborava.
U toj igri nismo bili sami; Don Kihot je zadovoljno zveckao svojim oklopom, izvukao svoj skriveni mač kao poklon s kojim bismo i mi jurišali na "vetrenjače" našeg vremena.
Milka Lučić
[objavljeno: 08.07.2007.]
