Izvor: Politika, 03.Jul.2010, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mastrojani mi je razbio strah
Dok sam snimala u pustinji u Alžiru, pogledala sam se u ogledalu i upitala sebe: „Šta to radiš? Gde je tvoj privatni život?” Zahvalila sam svima, odlučila da rodim dete i živim život normalne žene
Pored projekcija sedam domaćih filmova u takmičarskom programu, 39. filmski festival u Sopotu protiče i u obeležavanju pola veka od premijere domaćeg klasika „Ljubav i moda” Ljubomira Radičevića. Proglašavajući Sofest otvorenim, zvezda ovog filma, glumica Beba >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Lončar, ukazala je da festival na ovaj način „spaja prošlost i budućnost srpskog filma”, a u intervjuu za „Politiku” prisetila se tog filma koji ju je proslavio, iskreno govoreći o svojoj uspešnoj karijeri, odluci da prekine da snima filmove, ali i sadašnjem penzionerskom životu kada, kako kaže, „šeta sa prijateljima u svom Beogradu i po svom Dorćolu, ne razdvaja se od vernog prijatelja laptopa i nadoknađuje izgubljenu mladost jer je počela da radi sa 12 godina”.
Sa kakvim emocijama i sećanjima dočekujete proslavu pola veka filma „Ljubav i moda”?
U Sopotu ću 6. jula prisustvovati projekciji nove, digitalne kopije filma koju je izradila Jugoslovenska kinoteka, zahvaljujući naporima direktora Radoslava Zelenovića. Na toj projekciji biće prisutni i moji prijatelji koji se sećaju tog doba. Za filmom „Ljubav i moda”, starim 50 godina, sada ponovo vlada interesovanje, što potvrđuje da je on vredeo, da vredi još uvek, a sada će zablistati novim sjajem. Kroz glavu mi prolazi kako je čudan poziv glumca. Tada, kada sam završila šesti razred gimnazije, i dobila ulogu, bila sam samo izvođač svega što je smislio reditelj Radičević. To mi je bilo kao san. Vozila smo „vespu”, a ceo Beograd je pričao o filmu. Na kraju filma, Duško Bulajić i ja skakali smo u fontanu, a tada nismo imali uslove za više dublova i sve je trebalo dobro da odradimo u prvom dublu. To vreme bilo je divno, ali nisam jedna od onih koja će reći da je tada bilo bolje jer sam bila mlađa. Ne, sada je bolje. Taj film svedoči o pozitivnom Beogradu koji je izašao iz ratnih muka i siromaštva i to je bio pogled u budućnost.
Kritika, međutim, film nije dočekala sa oduševljenjem?
Smatram da nisu bili ozbiljni u tim kritikama, jer je to, ipak, bila tinejdžerska komedija. To bi bilo isto kao kada bi sada neko „dohvatio” film i mjuzikl „Mama mija” i počeo da ga secira, analizira u odnosu na ekonomsku krizu i stanje u društvu.
Gledajući Vaše uloge, stiče se utisak da ste igrali sa lakoćom i da se ni u jednoj od tih kreacija ne oseća zamor?
To je adrenalin koji me je držao 20 godina. Prvo sam radila kao dečji spiker u TV Beograd, glumi me je usmerila Soja Jovanović, usledile su epizoda u „Diližansi snova” i uloga u „Devetom krugu”, koji je Dušicu Žegarac, Borisa Dvornika i mene odveo u Kan, a film je bio nominovan i za Oskara, a posle je došla „Ljubav i moda”i – nisam stala 20 godina. Igrala sam film za filmom, po celom svetu. Umorila sam se 1982. Promenila sam život iz korena, posvetila se sebi, porodici, preselila se u Rim i rodila sina. U Beograd sam se vratila tek 2000, živim penzionerski, udobno, ne posećujem promocije i ne zamaram se mnogo.
Jeste li se zaista bili umorili ili je to bila želja za promenom?
Sećam se da sam tada snimala u pustinji u Alžiru, sa dosta šminke na sebi i sa nekom teškom perikom. Pogledala sam se u ogledalu i upitala sebe: „Šta to radiš? Gde je tvoj privatni život?”. Tada je nešto puklo. Zahvalila sam svima, odlučila sam da rodim dete i živim život normalne žene.
Posle uloge u „Dugim brodovima” dobili ste ugovor od holivudskog studija „Kolumbija” na sedam godina, što je bilo ostvarenje sna svakog glumca sa naših prostora?
Pravilo svakog velikog studija tada je bilo da „zgrabi” svaku mladu perspektivnu glumicu, a ja sam tada imala 19, 20 godina. Oni određuju honorare, tako da nisam ja određivala uslove i honorar kao glumice koje su napravile uspeh pa ih je „kupio”Holivud. Bila sam zadovoljna. To mi je omogućilo da se kroz profesionalni poziv glumca ne patim, makar, ekonomski.
Kako se sećate saradnje sa Marčelom Mastrojanijem u filmu „Kazanova 70”?
Kada sam dobila ulogu u tom filmu, imala sam tremu. Sećam se da su mi rekli da u šminkernicu dođem u sedam sati ujutru, a prvu scenu koju sam snimala bila je ljubavna scena sa Mastrojanijem, pa sam se tresla od straha. Dolazeći na set, videla sam Marčela sa viklerima na njegovoj dugoj kosi, ispod haube, kako nešto popravlja. Pogledala sam ga, on mi se nasmejao i rekao: „Vidiš šta sve čovek radi za pare”. Tako mi je razbio strah. Bio je velika zvezda, imali smo sjajno prijateljstvo sve vreme dok je živeo u Rimu, dok nije otišao da živi sa Ketrin Denev u Parizu. U Rimu je izlazio u normalne kafane, poput naših „Grmeča” ili „Šumatovca” u Beogradu, i bio je gospodin.
Da li u toj jednostavnosti leži veličina umetnika?
Velike zvezde su velike u svojoj inteligenciji i talentu, i jednostavne i obične u ponašanju. Američke zvezde su uobražene, a meni su zamerali što sedim sa kolegama iz sektora kamere i šminke, i savetovali su mi da treba da budem u svojoj prikolici sa klimom i ne družim se sa tehničkim delom filmske ekipe. Tako su želeli da držim distancu, a nikada se nisam tako ponašala.
Ivan Aranđelović
objavljeno: 04/07/2010
