Izvor: Blic, 23.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Live’s Not Dead!
Live’s Not Dead!
Uživo nije mrtvo! Tačno, jer o tome svedoči nezaustavljiva energija beogradskih i srpskih bendova spremnih da budu proglašeni staromodnim samo zato što umesto gramofona (protiv kojih, da ne bude zabune, nemam ništa, baš suprotno) sviraju na muzičkim instrumentima. Čak dva neobično značajna koncertna događaja odigraće su u večeras i sutra: najpre Jarboli u Klubu SKCa, a zatim opet Jarboli i, u Pogonu Doma omladine Gangbangers i Irish Stew (gost Sinestezija). >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Jarboli, uslovno, promovišu za sada poslednji album 'Buđanje proleća', kojim su ponovo izvršili spontani (a možda i planirani) simultani desant na glavna uporišta establišmenta kome, u prvoj reči naziva albuma, zaista više odgovara slovo 'a' nego 'e'. Od prve do poslednje pesme Jarboli demonstriraju ne samo nesvakidašnju sposobnost kreiranja i adekvatnog izvođenja neuobičajenih, a ipak izuzetno prijemčivih melodija (o tekstovima da i ne govorimo), nego i plodnu beskompromisnost čiji cilj nije inat i, posledično, neuspeh, nego ono što je svako od nas u stanju da prepozna, prihvati i podrži. U tom smislu, 'Buđanje proleća' je, poput još svega nekoliko poslednjih godina objavljenih albuma, svojevrstan indikator stanja svesti i sposobnosti percepcije manje, ili više zainteresovane javnosti. U prevodu: kad Jarboli i njima slični budu slavni, bogati i srećni ovo će biti daleko podnošljivija zemlja. Skoro isto, mada je pristupni put sa druge strane, važi za Gangbangers, već dugo najperspektivniji beogradski bend i Irish Stew, čije delovanje dokazuje da se interesovanje za keltsku muziku čak ni ovde ne iscrpljuje tako lako.
Kepa
Radio je svašta dok je imao svih deset prstiju, kao i većina nas, tih sedamdesetih: bio mangupčić, kafanski inventar i sakupljač uzdaha sa korzoa. Čak se oženio i dobio sina. A onda se i razišao sa ženom. Ali ni jedan porok nije mogao da mu se provuče između onoliko prstiju, od čašice, do špila karata. A Kepa je bio kasapin u državnom preduzeću i nije mu baš nešto naročito išlo u životu. Pitao se, još uvek mlad i pun snage, zašto je to tako dok bi provlačio svih svojih deset prstiju kroz gustu crnu kosu koja je uokviravala šmekersku facu.
Onda je doživeo nesreću, a nesreće nikada ne jašu same. Prvo je ostao bez tri prsta na ruci, a zatim i bez posla. Osvrnuo se i video svog klinca iza sebe i nikoga više. I krenuo sve ispočetka da pravi sa svojih sedam prstiju.
Moj deda je govorio: 'Sine, ‘ajd za stolare, ali j...š kasape koji imaju sve prste i prstenje na svakoj ruci, to nisu majstori, to su džambasi i preprodavci. Pravi umetnik je onaj kojeg njegova umetnost malo obeleži i osakati; sa svima je isti. To da utuviš!' I stvarno, Kepa je otvorio malu kasapnicu u koju smo svraćali ređe za meso a češće na čvarke i pivo ispod vitrine. Onda je Kepa uveo i roštilj, onako, za meze. Pa je zatim u kasapnicu ušla drvena klupa, pa onda još jedna i još jedna. U međuvremenu je stasao i Nikola, Kepino momče. Ne znam šta je naučio od zanata, ali imao je onaj Kepin široki i iskreni osmeh i od kasapnice je postala kafana sa najboljim roštiljem u gradu.
Onda smo mi počeli, puni ponosa, svoje prijatelje iz drugih gradova da dovodimo kod Kepe i on ih nikada nije razočarao. Šta više, kada se dogodi da dođu u moje mesto, a ja nisam tu, oni odmah odlaze kod Kepe, gde ih on primi kao svoje stare drugove i da im da jedu ono što daje svom unučetu; iz iste šerpe.Tako sam ja u Kepi dobio zamenika za prijatelje. Neki su se, znam, bolje provodili sa njim nego sa mnom. Jer im Kepa ponudi pljeskavice sočnije od mojih viceva, pihtije senzibilnije i titravije od mojih retoričkih zanosa, pogače toplije i mirisnije od moje duše koju sam za njih čuvao...
Kada te prijatelje ponekad sretnem na njihovom terenu, prvo pitaju za Kepu. Ne mogu da kažem da i na takvu zamenu nisam pomalo ponosan.
if(!window.goAdverticum)document.write('');if(window.goAdverticum)goAdverticum.addZone(31711);
|
