Izvor: Politika, 28.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kultura kao „lična karta” društva
Uz mnoge najavljene aktivnosti, Ministarstvo kulture posebnu pažnju posvetiće spomenicima kulture na Kosovu i Metohiji, jer su oni državni a ne ničija zemlja
Menja li se nešto u odnosu našeg društva prema kulturi? Izgleda da je najzad neko iz vrha vlasti shvatio da je kultura isto, ako ne i više, delatnost koja ne samo da svedoči o našem identitetu već je i oblast kroz koju se podjednako dobro, kao i kroz veštinu upravljanja državom, gradi „lična karta” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jednog društva.
Ministarstvo kulture na čelu sa Vojislavom Brajovićem i saradnicima odlučno je zakoračilo u oblast koja je poslednjih godina nekako bila skrajnuta. Problem je u nedostatku sredstava, reći će neko. Izgleda da je nova ekipa Ministarstva kulture čvrsto odlučila da i u toj oblasti mnoge stvari pomeri sa mrtve tačke. Kao najvažniji, jeste podatak da se prvi put, posle petnaest godina, Nacrt zakona o kulturi pretvori zaista u zakon, čime mnoge stvari postaju jasnije.
Kao prvo, kultura ne bi trebalo više da bude „pastorče” politike koje pokušava da preživi s nedovoljno sredstava. Valjda se neko setio da su, recimo, svi francuski predsednici pažljivo birali baš ministra kulture. Naravno, mi nemamo Andrea Malroa koji bi francuski umetnički potencijal širio Evropom i svetom. Ali, dovoljno je i to što je najzad shvaćeno šta su prioriteti.
Prvi put smo, ako se ne varamo, čuli od jednog ministra da Ministarstvo na spomenike kulture na Kosovu „gleda kao na državne”. Nije ovde reč samo o jevtinom dobijanju poena kod jednog dela građana ove zemlje, već o istinskoj nameri da se popravi i sačuva ono što je uništeno.
Nezavisno od političkih dogovora oko Kosova i Metohije, kultura baš u tom domenu može da pokaže svoju moć. A ta moć, nadamo se, značiće mnogo kad se bude odlučivalo o statusu ove pokrajine ne samo zato što ti spomenici svedoče da su Srbi tu vekovima živeli i podigli manastire kojima se divi ceo svet, već stoga što to može da bude ona nit koja preteže kad se bude donosila politička odluka.
Ponovo podsećamo na Francuze i na njihov stav u odnosu na želju Korzike da se odvoji. Idemo čak tako daleko da mislimo da u pameti starih Gala nije samo reč o jednom delu teritorije, već pre svega o rodnom mestu njihovog najdražeg vojskovođe. Naravno da je reč o Napoleonu, kome u pohode svakog avgusta ide pola Francuske. Znamo to iz ličnog iskustva: jednog leta, u avgustu, dve nedelje pre proslave Napoleonovog rođendana, na Korziku se nije moglo stići nijednim prevoznim sredstvom. Imaju Francuzi još omiljenih letovališta (Dovil na severu, Kan i Nicu na jugu), u kojima su letovali ili živeli u blizini poznati pisci i slikari, ali Napoleon je, bez obzira šta mislili drugi o njemu, bio vojskovođa koji je od Francuske stvorio državnu silu.
Nije ovo naša oda Napoleonu (užasavamo se svih ratova i ubijanja), već pokušaj da se objasni da svaki narod ima svoje svetinje, sviđale se one nekome ili ne.
Naše svetinje su na Kosovu i Metohiji i odluka Ministarstva kulture, a i Vlade Republike Srbije, kojoj je prosleđen Nacrt zakona o kulturi, sigurno će biti od višestrukog značaja. Ne zbog jevtinih političkih i kulturnih poena, već stoga što nam ovaj primer govori da je i ovde najzad shvaćeno da je kulturom najlakše menjati sliku sveta o Srbima. Nije naš narod samo držao mačeve i puške u ruci, već i slikarski kist kojim su oslikani svi ti mnogobrojni manastiri. Možda baš to bude onaj mali teg koji će odlučivati o konačnom statusu Kosova i Metohije, jer umetnost ima moć koju nema nijedna delatnost. Ona je intuitivna, onostrana, iracionalna, ali u pojedinim istorijskim odlukama može biti i te kako racionalna i moćna.
Milka Lučić
[objavljeno: 29/01/2008.]
