Izvor: Politika, 19.Okt.2015, 09:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Krtice” prodale Konstantinopolj sultanu
Vizantijsko carstvo na izmaku i Konstantinopolj pred poslednjom, fatalnom, turskom, opsadom Mehmeda II Osvajača, kao i junaci, koji u tom metežu pronalaze svoje puteve, oživljeni su u romanu K. K. Hamfriza „Grad zvani Armagedon, Konstantinopolj 1453”, u izdanju „Lagune”, i u prevodu Nenada Dropulića. Hamfriz je autor koji poštuje istorijske činjenice i znalački prilagođava fikciji ono što se zaista dogodilo, tako da tkanje ovog dela može da zadovolji čitalačku radoznalost, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ali i maštu.
Hamfriz je britanski glumac i koreograf scenskih borbi, romanopisac i dramski pisac, rođen u Torontu. Školovao se u Velikoj Britaniji, a živi u Kanadi. Pisanjem se bavi dugo, njegova specijalnost su istorijski romani, mada mu nije stran ni žanr fantastike. Takođe, piše i za mlade. „Laguna” je do sada objavila i njegov istorijski roman „Vlad, poslednja ispovest” o Drakuli.
U razgovoru sa prevodiocem Nenadom Dropulićem saznajemo da je u planu dolazak Hamfriza u Beograd, i da će „Laguna” uskoro objaviti njegovu knjigu o Šekspiru, čija je radnja smeštena u pozorište najvećeg dramskog pisca „Glob”, dok je glavni junak nalik na samog Hamfriza, zbog toga što je glumac i koreograf scenskih borbi.
– „Laguna” planira da objavi i Hamfrizov roman „Požar”, koji govori o velikom požaru u Londonu 1665. godine, delu koje je već dobilo nagradu za najbolji kriminalistički roman u 2015. godini, kao i roman „Kuga”, o epidemiji opasne bolesti iz 1667. godine, kaže Dropulić.
Lažno optužen za izdaju i osakaćen, Gregora, glavni junak romana „Grad zvani Armagedon”, beži iz Konstantinopolja, ali sudbina ga tamo iznova vraća protiv njegove volje. Tako se dešava i u doba najveće opsade grada. Sukob Gregore sa bratom Teonom, visokim dostojanstvenikom na dvoru, simbol je vizantijske razjedinjenosti, a Hamfriz je povezuje sa pričom o izdaji, i o tome da Mehmedova vojska nije mogla da probije zidine grada ni velikim topovima, ali je zato pronašla kapiju koja je ostala otvorena.
– Hamfriz pokazuje da je Vizantija počela da propada još u prethodnim opsadama i, možda, bi se i bez turskog osvajanja ugasila sama od sebe. Paradoksalno, ali Turci su Konstantinopolju, prestonici hiljadugodišnjeg velikog carstva na zalasku, udahnuli novi život, dok Zapad nije učinio ništa da ga spase. Kako i sam Hamfriz kaže, već nekoliko godina kasnije, potomci osvajača i branilaca zajedno su radili na tome da podignu svoj grad, a jedna je od glavnih ideja romana da se iz pepela rodilo nešto novo, da su različiti ljudi naučili da žive zajedno. Svega vek kasnije, u vreme Sulejmana Veličanstvenog, zapadni vladari, umetnici i mislioci, dolazili su da se dive Carigradu koji je iznikao iz pepela. Okolnosti su bile takve da su Vizantinci i plaćenici, s jedne strane, i Turci, sa druge, bili protivnici, ali se nisu mrzeli. Nije Mehmed II Osvajač pokorio Konstantinopolj zato što ga je mrzeo, već upravo suprotno, a jedna od najzanimljivijih scena u Hamfrizovoj knjizi prikazuje Mehmeda II Osvajača kako saborcima skreće pažnju na to da ne diraju crkvu Svete Sofije, da je ona samo njegova. Ovo delo pokazuje da je Mehmed II Osvajač od sultana i vojnika, koji nije ni slutio u šta se upušta, postao državnik u trenutku kada je shvatio odgovornost svog položaja, objašnjava Nenad Dropulić, dodajući da je Hamfriz cara Konstantina XI Paleologa Dragaša opisao verno, kao poslednjeg vizantijskog cara koji nije bio veliki državnik, ali je izvršio svoju dužnost najbolje što je mogao, ne misleći na posledice.
– Za Hamfriza je karakteristično da je putovao na mesta koje njegove knjige opisuju– u Rumuniju, da vidi gde je živeo Vlad Cepeš Drakula, a detaljno je istražio i Istanbul. Zahvaljujući takvom piščevom postupku, čitalac vrlo lako iz svog vremena, čitajući njegove romane, ulazi u neko drugo. Svaki njegov lik je živ, telesno i umno, pa čak i sporedni likovi kao Lejla proročica, koja na kraju osvaja svoju malu ličnu pobedu, zatim seljak iz Anadolije Ahmet, koji u rat odlazi da bi izdržavao svoju porodicu, ili Škot koji je u potrazi za vizantijskim izumom grčke vatre, primetio je Dropulić.
Nenad Dropulić, inače, preveo je istorijska dela iz oblasti Drugog svetskog rata ser Maksa Hejstingsa i Entonija Bivora, ističući savršeni stil ovih britanskih istoričara, koji se čita kao roman. Po njegovim rečima, Bivor je u dvotomnom delu „Drugi svetski rat” pažnju posvetio onome što zapadna istoriografija uglavnom zaobilazi, a to su ruski i azijski frontovi, obraćajući više pažnje i na geopolitiku.
