Izvor: Politika, 05.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kokteli za smeh
Jedni su na Svevišnjem, drugi na Velikom bratu, treći na Guslama, četvrti na Šopingu, peti na Džidži, šesti na Pivu...
Najnoviji roman beogradske spisateljice Mirjane Đurđević "Prvi, drugi, treći čovek" u izdanju "Agore" iz Novog Sada, nastavlja da, kao i dosadašnja dela ove autorke – "Treći sektor ili sama žena u tranziciji", "Ubistvo u akademiji nauka", "Parking svetog Savatija", "Deda Rankove riblje teorije", "Džakuzi u liftu"... – čitaocima pruža smeh >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i krimi-zaplet. Međutim, ovaj roman ima i onu osobinu po kojoj su knjige Mirjana Đurđević prepoznatljive, a to je nimalo nežna kritika savremenog političkog i društvenog (tranzicionog) trenutka u kojem se svi nalazimo, i snalazimo kako umemo.
U "Prvom, drugom, trećem čovek", knjizi koja se našla i u širem izboru za NIN-ovu nagradu, čitalac upada u vrzino kolo svetskih i domaćih špijuna koji tragaju za jednom ličnošću čija je budućnost (kao i naša, uostalom), vezana za izvesni holandski grad i izvesni sud u njemu. Razgovor koji je vođen nije mogao da ne dotakne naše, i svetske, naravi i "recepte" za bolji život.
INTERVJU
Iako svrstan u žanr kriminalističke proze, Vaš roman "Prvi, drugi, treći čovek" je mnogo širi. Pre svega, on je vrlo oštra kritika našeg društva. Zašto, baš nam je lepo: na pragu smo Evrope, mada neodlučni...
– Društvena kritika i jeste jedna od najvažnijih žanrovskih odrednica takozvane tvrdo kuvane proze. Naše su "lepote življenja", međutim, suviše kompleksne da bi ih mogao literarno "razrešiti" neki klasičan superdetektiv, odnosno superšpijun, vrag je odneo šalu, pa su nam samo još smeh i ono treće, nepristojna reč, preostali. Poslednja linija odbrane. Želim da mislim da sam napisala humoristički roman. Uzgred, najveći antiratni roman ikada napisan, Ljosin "Panteleon i posetiteljke", ili, za mene najbolji špijunski, Grinov "Naš čovek u Havani", su humoristički romani. Humor je najubojitije sredstvo za obesmišljavanje svakog zla i gluposti.
U romanu vlada opšte zamešateljstvo. Ni svet se baš dobro u svemu tome ne snalazi?
– Opšte zamešateljstvo je globalna pojava, ne pridajmo sebi opet značaj koji nam ne pripada. Mi smo u njemu samo tradicionalno kooperativni u korist sopstvene štete.
Pa ni špijuni nisu ono što su negda bili? Gde nestade onaj divni sreski špijun Aleksa?
– Pocepao se, jadan, uzduž, na froncle. Kako i ne bi, kad ne zna za koga sve radi i za šta sve mora da zarađuje i to pod ženskom komandom, što u kući što "na terenu". Pri tom mu je i Sumnjivo lice – žensko! A on se sa njima jako slabo snalazi, žene su pošast XXI veka. Našle pa zašle!
Biće da su nam svima potrebni psihijatri?
– U pravu ste. Evo, ja, temeljna po svakom osnovu, više iz kuće ne izlazim bez pratnje najmanje dva psihijatra, dr Slobodana Simića, kolege satiričara i dr Nenada Šaponje, našeg zajedničkog urednika. Idemo na velike književno-isceliteljske turneje po Srbiji. Prošlog meseca smo imali veeeliku celovečernju turneju u Kikindu, a već idućeg sledi nova. Koja počinje (i završava se) u Velikoj Plani. Mala je Srbijica, a mnogo turneja, šta ćete. I da znate da ove razumne razmere, jedno književno veče po turneji, dva psihijatra po jednom pacijentu, blagotvorno utiču na čitaoce, mnogi od njih se posle toga odlučuju da i sami sebi potraže leka, makar u literaturi. Ako već ne mogu na turneju. Šalim se. Što ne znači da lažem.
A šta ćemo s onim psihijatrom koga juri celi svet?
– Kako se zove ta igra? Ćorave bake?
"Prvi, drugi, treći čovek" je kao stvoren za film. Slutim da bi se među srpskim rodoljubima teško našao glumac za psihijatra? Možda da to bude kolektivna uloga?
– Hm, radi se o maloj ali ključnoj epizodi, potraživani psihijatar, zapravo potrošen tip koji "na tajnoj lokaciji" čita "Dnevnik Ane Frank", jede kobasice i gleda "Hroniku sajma knjiga" ne bi li se bar za trenutak ponovo osetio važnim. Tu scenu bi mogla da "izvuče" samo neka prava komičarska bravura, a ne Hor raštimovanih dečaka od po sto godina. Ti "večiti mladići" iz tragedija, srpskih, nosioci glavnih uloga, autori, reditelji, sufleri... zaista su navikli samo na kolektivni čin, u kome je gruvanje u junačke grudi, a na račun sopstvenih unuka, omiljeni "scenski pokret". No, ostavimo ih u njihovoj "realnosti", naš film, iskreno se nadam, snimaju unuci, i angažovaće komičara profesionalca.
A, opet, ne igramo li malo previše kolektivnih uloga u svetskoj istoriji?
– Ne znam, ja ne igram. Užas kolektivizma bilo koje vrste nikada nije bio moja furka.
Do koje granice možemo biti žrtve sopstvenih zabluda? Koje nas zablude najmanje bole? A koje su, po posledicama, najteže po nas?
– Pa žrtva i možeš biti jedino sopstvene zablude. Sa najgorim mogućim posledicama, a uopšte "ne boli", sve do terminalne faze, kada je prekasno za samopomoć. Kancerozno, zapravo.
Ko je tu normalan? I kako biti normalan?
– Da se ne zavaravamo – niko! Samo je bitno redovno uzimati terapiju, da bismo uopšte preživeli. Većina to i radi, pitanje je samo ko je šta odabrao i koliko mu prija. Jedni su na Svevišnjem, drugi na Velikom bratu, treći na Guslama, četvrti na Šopingu, peti na Džidži, šesti na Pivu... Neki, bogami, i sumanute koktele navedenog konzumiraju. Meni, rekoh vam, medicine protiv gluposti najviše pomažu. Gledam i smejem se. A ponešto i zapišem.
Vaše knjige nekako uvek idu unapred, predviđaju događaje. Ko Vas do sada nije demantovao?
– Volela bih da me konačno nešto demantuje, makar tom prilikom ispala i maliciozna neuspešna veštica, jer bi to značilo da nam je krenulo bar malo nabolje, da nam je i neko iz struktura vlasti "progledao". A i inače sam nikakva veštica koja "vidi unapred". Samo sam ekscentrična, ne držim glavu u pesku, a tur uvis, na izvol`te, pa "vidim" i u realnom vremenu. Znate da ponekad zaista pomislim kako mi Srbi nismo nastali od majmuna nego od nojeva? Što možda jeste ekskluziva, do toga mi mnogo držimo, ali je nepraktično. Praktični majmuni pažljivo posmatraju i "evoluiraju" kroz oponašanje drugih majmuna. A mi tek kad osetimo nepodnošljiv bol u donjem delu leđa, kulminaciju majmunisanja onih "praktičara", cimnemo glavu napolje, vrisnemo i stanemo bežati koliko nas duge noge nose. Onako s očima još punim peska obično u pogrešnom pravcu, samo dublje u pustinju.
Vraćate čitaocima veru u smeh. Neće li nam od tog smeha utrnuti zubi?
– Grešite, upravo je obrnuto. Noge, zubi, sve, trne od slabe cirkulacije. Do koje može doći kada vam se zaledi krv u žilama, od straha. To hitno treba otopiti, delovanjem na uzrok. A od smeha strah puca ko zvečka. Možda se tako i razmrdamo, pa konačno nešto preduzmemo.
Anđelka Cvijić
[objavljeno: 05.01.2007.]
