Izvor: B92, 12.Mar.2010, 15:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Johnny Cash - American VI
Johnny Cash - American VI - Ain't No Grave (mercury, 2010)
Nema ništa grđe od činjenice da nakon tvoje smrti, neko sakupi pesme koje nisi nikada objavio iz ovih ili onih razloga (nisi zadovoljan kako zvuče/nisi stigao da ih završiš) i onda ih izda i na tome zarađuje pare. Ti ne samo da nemaš nikakvu finansijsku korist od toga, nego postoji velika šansa da finalne verzije tih pesama nimalo ne zvuče onako kako bi ti želeo.
Kad su Johnny Cash i Rick Rubin >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << u pitanju, ovaj poslednji razlog ne pije vodu. Njih dvojica su sarađivali na American albumima još od 1994. godina i više je nego jasno da niko ne zna bolje od Rubina kako bi Cashove pesme trebalo da zvuče – možda čak ni sam Cash. Uostalom, Rubin se pokazao kao dobar posthumni kompilator i sa prethodnim, petim albumom iz American serije. Što se tiče zarađivanja na slavi nekog koga nema, nisam siguran da je to bio Rubinov motiv pri sastavljanju pesama za ovaj album. Sve i da jeste, ako neko ima pravo na to, onda se on zove upravo Rick Rubin.
Pre nego što uronimo u seciranje ove ploče, vrlo je bitno opisati atmosferu u kojoj je ona nastala. Pesme koje se ovde nalaze, snimljene su u isto vreme kao i one sa A Hundred Highways, znači neposredno posle smrti Cashove supruge June Carter, u vreme kada je i sam Cash bio prikovan za invalidska kolica zbog svoje bolesti. Imajući to u vidu, svaki Cashov uzdah i svako naprezanje glasnih žica na ovoj ploči ima specifičan smisao.
Ovde nema iznenađujućih obrada kao što su nekad bile Nine Inch Nails ili Soundgarden pesme i to se nekako čini logičnim pošto ispred ove ploče ipak stoji broj 6 – ako vas Cash do sada nije iznenadio, neće nikada. Pesma koja otvara album je naslovna „Ain’t No Grave" (originalno snimljena 1953. od strane Cloude Elyja) u kojoj mračni zvuk klavira i Cashov glas koji peva „Ain’t no grave that can hold me down" bukvalno lede krv u žilama. Kao da je cela American serija bila osmišljena da se završi ovakvom pesmom. Sledi obrada pesme „Redemption Day" od Sheryl Crow - obratite pažnju na njegovo „š" u refrenu, koje zvuči tako umorno i tako mudro u isto vreme. I to samo jedno jedino slovo/glas!
Ain’t No Grave ne govori o smrti ništa više ili manje od prethodnih Cashovih albuma, ali sama činjenica da je on već mrtav, celoj priči daju posebnu težinu. Jedina pesma ispod koje je Cash potpisan je biblijska „1 Corinthians 15:55", snimljena tek par nedelja pre njegove smrti. Ako pažljivo slušate njegovo disanje između stihova, rečenica pre ove je apsolutno nepotrebna. Kad još dodamo stihove „O Death, where is thy sting" doživljaj je potpun. Kris Kristoffersonova „For the Good Times" zvuči mnogo ubedljivije nego original, možda ponajviše zbog stihova kojima počinje „Don’t look so sad / I know it’s over / Life goes on / And this old world keeps on turning". Sam Kristofferson je rekao kako je na ivici suza svaki put kada čuje Cashovu verziju.
Ostatak albuma zvuči dosta predvidljivije, da ne kažem obično. Tu je legendarna „Satisfied Mind" koja zvuči dobro i kada je sviraju mnogo lošiji muzičari od Casha, Hank Snowova „I Don’t Hurt Anymore" u Johnnyjevoj izvedbi ima neki proročanski prizvuk, dok je „Last Night I Had the Strangest Dream" saga o svetu bez ratova. Ako Rubina ne vara osećaj, Johnny Cash bi da je živ, voleo da se American serija završi havajskom pesmom „Aloha Oe" (kad već nije moglo sa „We’ll Meet Again" koja je bila Cashova želja za kraj, dok je bio živ), koja zaista u ovoj verziji više odiše nekom produhovljenom atmosferom nego vrelim Oahu noćima.
Ekipa muzičara koja svira na Ain’t No Grave sastavljena je od Avett Brothers, Matta Sweeneya, Mike Campbella i Benmont Tencha na klaviru koji je savršeno obojio naslovnu temu kao i „Last Night I Had the Strangest Dream". Staro društvo, verovatno na okupu poslednji put.
Iako i ovaj, i prethodni album A Hundred Highways definitivno imaju svoje blistave momente, generalni osećaj je da je Johnny rekao sve što je želeo sa American IV: The Man Comes Around. Na oba albuma ima mnogo više „solidnih" pesama nego na prva četiri, i to je zaista fakat. Međutim, ukoliko se sve završi na ovom šestom delu, a Rubin je tako obećao (mada, isto je rekao i posle petog), možemo slobodno reći da je Cashov portret za mlađu generaciju uspešno naslikan. I bilo bi predivno kada više niko nikad ne bi izdao „album neobjavljenih i retkih snimaka Johnnyja Casha", ali plašim se da je to samo moj „strangest dream".
Cash je bio svestan da mu nije ostalo još mnogo od života kada je snimao ove pesme i ma koliko Rubin tvrdio suprotno, to se na njemu čuje. Činjenica da tu svest Cash ovde nosi sa toliko ponosa koliko i svoja legendarna crna odela, bukvalno tera čoveka da se još jednom pokloni pred jednim od najvećih muzičara našeg vremena. Poslednji put.
