Izvor: Press, 03.Nov.2012, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Inspiracija iz očaja
Bol, patnja, uspeh -Pravi primer da se iz bolesti i depresije rađaju vrhunska dela svetske književnosti su Šekspir, Emili Bronte, Džonatan Svift, Džordž Orvel
Da li su kreativnost i bolest dobitna kombinacija iz koje se često rađaju književna remek-dela pitanje je na koje u zanimljivoj studiji „Orvelov kašalj" odgovara dr Džon Ros, docent na Harvardu, koji rasvetljava biografske podatke, postavlja nove dijagnoze i razmatra uticaj bolesti na život i kreativnost >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << najuticajnijih engleskih pisaca.
Ideja da kroz medicinske dijagnoze proučava slavne pisce sinula je Rosu pre 12 godina kada je Boston pogodila epidemija sifilisa, kojim se davne 1945.u Americi zarazilo pola miliona ljudi. U Americi retka i tamo- šnjim lekarima gotovo nepoznata polna bolest navela je Rosa da svoja predavanja o sifilisu obogati sa nekoliko Šekspirovih rečenica kojih se kroz maglu prisećao iz studentskih dana.
Zvuk sedam vodopada
Stresao je prašinu sa davno pročitane knjige „Riversajd Šekspir" i listajući je zapitao se postoji li veza između opsednutosti seksom Viljema Šekspira i činjenice da je zarazna i polno prenosiva bolest harala Londonom 1590. godine, kada su je u Evropu doneli članovi Kolumbove posade po povratku iz Južne Amerike.
Velikan, čiji se komadi izvode u teatrima širom sveta i predstavljaju obaveznu školsku lektiru, vodio je bludan i promiskuitetan život i bio opsednut seksom, kaže autor „Orvelovog kašlja", i veruje da je Šekspir imao sifilis. Na to, tvrdi doktor, ukazuje piščev drhtavi rukopis u šest poslednjih napisanih dela, a čak u 65 redova iz komada „Timon Atinjani" velikan aludira na to da ima polnu bolest.
- Bio je opsednut sifilisom.Osvrti na „osip" i „Vinčesterovu gusku", kako je zvao ovu bolest, zabeleženi su u njegovim delima češće nego u delima njegovih savremenika. I danas se prepričava trač o tome da je bio u ljubavnom trouglu u kojem su se sve tri osobe zarazile veneričnim bolestima, što se podudara sa scenariom njegovih „Soneta". Međutim, u to vreme verovalo se da su sifilis, gonoreja i herpes zapravo ista bolest. Šekspir je možda bio zaražen manje opasnom bolešću, poput gonoreje ili herpesa, ali je umro od trovanja živom kojom su se pacijenti le- čili od sifilisa - objašnjava autor.
U maniru detektiva, Ros je počeo da istražuje od čega je bolovala plejada velikana sa engleske literarne scene. Da su kreativci, posebno pisci, podlo- žni mentalnim oboljenjima, šizofreniji, bipolarnim poreme- ćajima i slabi na poroke, pokazuje primer Džonatana Svifta.
Autor „Guliverovih putovanja" je, po Rosovoj dijagnozi, imao opsesivno-kompulsivni poremećaj, s obzirom na to da je nekontrolisano jeo jabuke, a mogao je da smaže i 100 komada odjednom. Mučile su ga i vrtoglavice, bio je opsednut i čistoćom, a imao je i simptome tinitusa, čuo je jake zvukove koji nisu dolazili iz spoljnjeg sveta, a u njegovoj glavi su odzvanjali „kao zvuk sedam vodopada".
Pravi primer da se iz bolesti, očaja i depresije rađaju vrhunska dela svetske književnosti jeste Džordž Orvel, koji je preležao boginje, veliki kašalj, denga groznicu i tuberkulozu.
Svet knjige je profitirao na Orvelovim jadima i mukama, a očajanje zbog stalne bolesti preneo je u kultno delo „1984". Mnogi veruju, a Ros potvrđuje, da je roman iz 1948. ubio svog autora, koji je umro samo dve godine kasnije, u 47- oj godini.
- Bio je bolešljiv celog života i pravo je čudo što je toliko poživeo. Kao dete je imao hronični bronhitis, a kad je odrastao patio je od bronhiekstazije, koja je bila posledica stalnih infekcija i činjenice da je pušio cigaretu za cigaretom. Uvek je bio mršav, bio je visok 190 centimetara, a nije imao više od 77 kilograma.
Preživeo je četiri upale pluća i metak koji mu je prošao kroz vrat dok se borio u Španskom građanskom ratu. Kada se zavr- šio Drugi svetski rat, njegova žena je iznenada umrla, zbog čega je pao u depresiju. Takođe, bio je ubeđen da će London biti uništen u nuklearnom ratu, pa je svog usvojenog sina i sestru odveo na ostrvo Jura u Škotskoj, što dalje od civilizacije - ispričao je Ros.
Konfuzne misli
Rosova studija pokazuje da su neka od najpopularnijih književnih dela često plod konfuznih i depresivnih misli autora. Možda je Rosu nepoznato da je „Mobi Dik" žargonski izraz za bolest, ali nije slučajno što se u društvu književnih bolešljivaca o kojima piše našao i Herman Melvil, pisac knjige o lovu na čuvenog belog kita. Pisac je patio od bipolarnog poremećaja, bio je alkoholičar, reumatičar, a verovatno je imao posledice posttraumatskog stresa koji nije mogao da pobedi velikim količinama opijuma koji je uzimao.
Irski pesnik Vilijem Batler Jejts bolovao je od prozopagnozije, nemogućnosti da prepoznaje lica, što mu je išlo naruku kada su pokraj njegove samrtne postelje, dok se lečio terapijom arsenikom, bile njegova supruga i dve ljubavnice.
Jedna od legendarnih sestara Bronte, Emili, najverovatnije je imala Aspergerov sindrom, jednu vrsta autizma, koju prati intenzivno zanimanje i posvećenost, čime Ros obja- šnjava nastanak jednog od najpopularnijih engleskih ljubavnih romana „Orkanski visovi".
On otkriva i da pisac „Skarletinog slova", Natanijel Hotorn, nije mnogo voleo lekare, što je razumljivo za nekog ko je u devetoj godini slomio nogu i morao da istrpi šok-terapiju nestručnih doktora koji su s prozora drugog sprata prosipali hladnu vodu na Hotornijeva stopala u besmislenom poku- šaju da smanje otok.
