Izvor: Glas javnosti, 14.Okt.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Grupni Ždanov srpske kulture
Gledaoci, dok u Beogradu i Kragujevcu ovacijama ispraćaju „Pad“ i „Kontumac“, sa sebe, kao i Srbljanovićeva, obredno stresaju prah i misle - „Ne, ja nisam Srbin, nikako. Ja sam elita, jer meni se ovo dopada“.
Nije važno da li je uzdizanje na koje se ugleda medijski projektovano - kao u slučaju Marka Vidojkovića, ili posledica delovanja sistema - kao u slučaju Biljane Srbljanović. Recept se brižljivo prepisuje i pokušava primeniti.
Ako Biljana Srbljanović >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << ima uspeha zato što se izruguje tradiciji i Crkvi - i mi ćemo to da radimo.
Kao učesnika jednog savetovanja u Kragujevcu, ljubazni domaćini su me pozvali da u gradskom pozorištu pogledam predstavu „Kontumac“. Pisac štiva, objasnili su mi, rodom je Kragujevčanin, Đorđe Milosavljević (1969), filmski scenarista i režiser sa dosta uspeha. „Kontumac“ znači karantin, lazaret, mesto za izolaciju bolesnih od gube i kolere, kao i onih koji dolaze iz zaraženih krajeva.
Cela Srbija je u ovoj predstavi kontumac - mračno i bolesno mesto na granici Evrope u kome caruje neznanje i zlo. U Srbiji su svi rđavi: vlastodršci jer su primitivni i pohlepni, narod jer je primitivan i nasilan, intelektualci jer su primitivni i pritvorni. I svi su Srbi takvi - mladi ili stari, muškarci ili žene, obrazovani ili neobrazovani. Jedan jedini lik je pozitivan - Adolf Berman. On je iskren, kulturan, dobar i pažljiv. Ali nikakvo čudo - nije Srbin!
Osmotsko oponašanje
Kako je, međutim, autor „Nebeske udice“ za šest godina stigao do „Kontumca“? Upravo preko mehanizma osmotskog oponašanja. Oponašanje, ovde, međutim, uopšte nije moralo biti podstaknuto nekim određenim delom, nekim određenim autorom ili idejom. Milosavljević, pišući dramu 2005. godine, nije morao da pred sobom ima sliku uspeha „Bureta baruta“ (1998) Gorana Paskaljevića. Ili da ima viziju Biljane Srbljanović kako prima neku evropsku nagradu. Ne, on čak nije morao ni svesno da odluči: „Poslužiću se negativnim stereotipom o Srbima i tako ću uspeti“.
Srbi su postali znak za „biti svetski gubitnik“, i svako ko drži do sebe ne želi taj znak. I pošto je sve na nivou znakova, Biljana Srbljanović obredno otresa sa sebe „srpski“ prah u Bisanu i Beogradu, a Đorđe Milosavljević u Kragujevcu. A gledaoci, dok u Beogradu i Kragujevcu ovacijama ispraćaju „Pad“ i „Kontumac“, takođe obredno stresaju sa sebe prah i misle - „Ne, ja nisam Srbin, nikako. Ja sam elita, jer - meni se ovo dopada. Meni ovo mora da se dopada. Ma, baš je lepo, baš je pametno. Kako je divno biti elita!“
Kada je Srbljanovićeva prenela deo iz „Pada“ na svoj blog, znao sam da je samo pitanje trenutka kada će sledeći B92 bloger napisati svoju prvu dramu, po uzoru na „beskompromisni“ „Pad“, služeći se istom „kapo-estetikom“. I dva meseca docnije, B92 bloger koji se potpisuje kao LJueeria, pseudonimom iza kog čitaoci bloga prepoznaju Predraga M. Azdejkovića, objavio je „dramu u tri čina“ pod nazivom „Važno je biti izdajnik“.
Dramu najavljuje plakat-fotomontaža, izrađen tako da oglašava navodnu premijeru u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, 28. juna 2007. Središnje mesto plakata zauzima slika srpske državne zastave, sa krunom i orlom, kako gori u plamenu. Glavni junak drame je sam Predrag M. Azdejković, koji je optužen za izdaju. Tužilac je Ivana Žigon, sudija Dobrica Ćosić, a dvojica policajaca su Dragan Jočić i Dušan Mihajlović. Tu su još i Jelena Karleuša, kao branilac, i Brana Crnčević, kao „duh nacionalističke prošlosti, sadašnjosti i budućnosti“.
Azdejković je optužen kao izdajnik samo zato što je imao seks sa Albancem. On se time ponosi i, uprkos tome što ga bičuju „dvojica policajaca u crnim kožnim uniformama“, priča sve pojedinosti svojih seksualnih odnosa sa Albancem - koliki mu je ud, kako su i gde to radili itd. Muškarci koji ga slušaju počinju da se uzbuđuju, traže sve nove i nove detalje i zavlače ruke u pantalone.
Politizacija kulture
Jedino prisutne žene i vremešni sudija (Ćosić) osećaju neku odvratnost. Ali se teše tako što iz kesice jedu „neku braonkastu masu“. „To je sveto. To je lekovito. Od srpske dece sa Kosmeta“, kaže za to Ivana Žigon. Na kraju, dok Azdejković objašnjava seksualnu tehniku koja se zove „grudvanje“ - „to vam je ono kad vam on svrši u usta, a vi posle ispljunete u njegova i onda se ljubite i gutate tu spermu, koja se razmazuje po vašim usnama, obrazima i licima“ - više ni „to sveto (...) od srpske dece sa Kosmeta“ ne pomaže. I dok svi povraćaju, u poslednjoj rečenici drame saznajemo šta je posredi: „Pa ovo su govna!“
Zašto da Azdejkovićevu dramu Prokić i Gorčin ne postave na pozornicu? Da li je ona zaista toliko lošija od Srbljanovićkinog „Pada“? Kad zrelije razmislimo, ona u ponižavanju tradicionalnih vrednosti i ismevanju srpskih nacionalista ide i dalje od „beskompromisne“ Srbljanovićeve. „Govna srpske dece sa Kosmeta“ - kako je to samo genijalno!
Srpska „postnacionalna“ inteligencija, dovršavajući projekat politizacije kulture, sprema se da svoj „rezervisani domen“ iskoristi kao bazu za dalje širenje na okolna polja društvenosti. Naši umetnici - aktivisti „Peščanika“, LDP-a, B92 itd, na osnovu svoje umetničke kompetentnosti, proglašavaju se stručnim za reformu celokupnog društva. To što su uspeli u jednoj vrsti igre - i to u onoj u kojoj su, da budemo iskreni, kockice bile poprilično nameštene - daje im za pravo da zahtevaju preuzimanje komandnih položaja u celom društvu!
NJihove ideje, ograničene i povremeno ne naročito plodne čak ni za sferu kulture, proširene na celokupno društvo pretvaraju se u prava čudovišta. Primer su javke Nenada Prokića da će „Srbija biti moderna, sa Srbima ili bez njih“, ili da „neće u Srbiji biti ništa bolje dok se ne zadime lomače svete španske inkvizicije!“
Slobodno takmičenje
Pošto ste ideološki i politički okupirali jednu sferu, vi sada svaki pokušaj uvođenja slobodnog takmičenja i merila sposobnosti u nju - proglašavate okupacijom! Pošto ste se ustoličili kao neformalni idejno-politički Ždanov srpske kulturne scene, vi sada svakog ko kaže da srpska kultura ne mora da maršuje jednim korakom - i to onim kojeg vi diktujete - proglašavate novim Ždanovom!
Teško da ćete moći tako da nastavite. Ima još u ovoj zemlji ljudi koji veruju u nešto drugo osim u „transnacionalni progresizam“; još je u ovoj zemlji ljudi koji veruju da čovek ima i nešto drugo osim stomaka i genitalija; koji veruju da pamet nije odlika samo sadašnje generacije.
Piše: Slobodan Antonić, Filozofski fakultet, Beograd
Sve ste lijepo rekli gospodine Antonicu, ali kako se boriti protiv izopacenih ``intelektualaca`` koji jesu najveca bolest naseg drustva? Neko je davno rekao da je najteze boriti se protiv gluposti, a oni su daleko nadmasili i ludost i glupost - za njih nema pravog imena!
