Izvor: Politika, 30.Sep.2012, 13:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Grejanje uz flašu tople vode
Neke zgrade koje koristi Fakultet primenjenih umetnosti stare su, prozori na njima dotrajali, nijedan profesor nema svoj kabinet, dok mesto za jednog dele dva studenta
I studente i profesore Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu očigledno odlikuju dve zajedničke osobine – velika ljubav prema umetnosti i još veće strpljenje.
Ko je tamo studirao ili predavao zna i zašto. Za početak, raštrkan je na četiri adrese: Kralja Petra 4, Karađorđevoj 15, Kosančićevom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vencu 29 (Stari grad) i Slobodanke Danke Savić 21 (Zvezdara). Neki objekti su uslovni ali skučeni, neki i skučeni i neuslovni. Zgrade stare, prozori loši, stolarija od davnina. Nijedan profesor nema svoj kabinet.
Mesto za jednog dele dva studenta, dok ispite polažu u zbornici. I na kraju finale – kako nema ni adekvatnog depoa niti ostave, vredni studentski radovi vraćaju se autorima, često se bacaju, a materijal biva prinudno smešten duž brojnih hodnika. Formiranje zbirke fakulteta praktično je nemoguće. Isto je sa galerijom.
Sve to, ipak, ponosni su njihovi predavači, ne sprečava ove mlade ljude da vredno rade, uče i za svoju umetnost dobijaju prestižna priznanja. Roksanda Ilinčić, nekadašnji student, koja danas oblači Madonu i supruge svetskih lidera, jedan je od primera. Kako nam priča Marko Lađušić, prodekan fakulteta, od vremena kada se ta dama zimi tokom praktične nastave grejala flašom napunjenom toplom vodom, malo toga se promenilo.
– Nekada je naš fakultet pohađalo jedva pedesetak studenata. Danas ih je skoro šest stotina. Imamo čak deset odseka. Nasuprot tome, što se prostora tiče, situacija je već decenijama ista – u najmanju ruku komplikovana. Sa tendencijom da postane i nemoguća. Studenti trče sa jednog kraja grada na drugi kako bi stigli na predavanja a mi imamo problem sa slaganjem njihovih rasporeda. Profesori umesto kabineta imaju zajedničke prostorije pa uz nepresušan entuzijazam ustupaju jedan drugome prostor za konsultacije – priča Lađušić.
Najgora situacija, kako nam kaže, jeste u zdanju u Karađorđevoj 15, koje je više nego dotrajalo, potpuno je neuslovno profilu kojem služi, teško se greje, još teže provetrava. Ima samo jednu telefonsku liniju dok internet ne postoji.
– U toj zgradi rade primenjeni grafičari, primenjeni slikari, konzervatori i restauratori. Za prve su od presudnog značaja mašine i tehnologija, koja zahteva prostor. Njega nema dovoljno. Imajući u vidu sa čim rade, dobra ventilacija je nužna. Drugima je za štafelaje i rad potreban opet prostor. Ramove, videli ste, odlažemo gde možemo, neke ponovo koristimo što je dobro jer je reciklaža pozitivna. Ali, ne kad se mora. I jednima i drugima neophodni su ateljei. Ni njih nema. A za treće, koji se bave naučnim radom internet je od presudnog značaja. Opet, da nemamo ni tu zgradu, takvu kakva je, ne znam šta bismo.
Situacija u Kralja Petra 4 i Slobodanke Danke Savić 21 nešto je bolja jer su zgrade fizički u boljem stanju. Međutim, kako u prvoj rade uglavnom keramičari i scenografi a u drugoj vajari, skučen prostor umnogome limitira.
– Studenti tako ne mogu da stvaraju velike formate. Niti da ih obrađuju. Jedno vreme u zgradi na Zvezdari radilo se u parku ispred fakulteta, jer je to nekada bila periferija. Sad alati slični motornim testerama smetaju komšijama – dodaje Lađušić.
Često se zato radi, kaže, na Adi Ciganliji.
Kako objašnjava Zoran Bulajić, dekan ove visokoškolske ustanove, njihova je namera da što pre iniciraju rešenje svih ovih problema.
– Prostorije bi zaista trebalo prilagoditi posebnim potrebama naših studenata. Posebno prostor u Karađorđevoj, koji ima lokacijski veliku vrednost, do koje bi se došlo samo kada bi se velika vizija o revitalizaciji celog tog područja ostvarila. Jasno je u startu da bi smeštaj u jednoj zgradi bio idealan. Bilo da je u centru grada bilo da je na periferiji, ako bi se radilo o nekoj industrijskoj zgradi. Moje kolege u poslednje vreme pominju IMT. Ima tu i zgrada koje su ispražnjene kada se raspala savezna država. Inicijativa postoji, nadamo se da će onaj ko treba imati sluha za naš problem.
Reč studenata
Stevan Mikić, kojeg smo zatekli u Karađorđevoj, kaže da mu sve pomenuto veoma smeta.
– Ove godine mi sa druge godine radili smo zajedno sa kolegama sa prve, u jednoj klasi, vodio nas je jedan čovek. Delili smo se ko će raditi skice a ko izvoditi velike formate.
Aleksandar Stanojev biće za nekoliko nedelja na master studijama.
– Za neke predmete sve ovo veoma je otežavajuće. Meni je najgore bilo na anatomiji. U prepunom amfiteatru nema mesta ni laktovi da se rašire a kamoli da izvadite papire i pribor i da crtate.
Ina Panić krenula je da prijavi ispit.
– Jako je teško trčati sa Zvezdare u centar grada i nazad, ponekad i nekoliko puta u toku dana. Gužva je na predavanjima, često nema mesta za polaganje ispita.
(Sutra: Problemi Fakulteta muzičke umetnosti)
Milica Dimitrijević
objavljeno: 30/09/2012
