Izvor: Politika, 04.Nov.2012, 11:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fusnota generacijske priče
Naše ruinirane državne institucije avetinjski podsećaju na to da se u odnosu spram kulture najjasnije vidi kakvu ideologiju društvo zastupa
Daroviti beogradski reditelj Miloš Lolić ovogodišnji je dobitnik „Politikine” nagrade za najbolju režiju na 46. Bitefu koja mu je proteklih dana uručena u prostorijama naše kuće. Lolić je 35. laureat ovog značajnog priznanja, a dodelio mu ga je jednoglasnom odlukom petočlani „Politikin” žiri za kompleksnu postavku drame >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Krvave svadbe” F. G. Lorke koju je uradio prošle godine u minhenskom Folksteatru.
Kako se osećate u društvu Hajnera Gebelsa, Robera Lepaža, Tomasa Ostermajera, Leva Dodina i drugih reditelja koji su već dobili „Politikinu” nagradu za najbolju režiju?
Nagrada je više nego laskava, a društvo kao iz snova, hvala.
Posle „Sanjara”, na Bitefu smo ove jeseni gledali Lorkine „Krvave svadbe” u vašoj režiji, ali preko Minhena. Kako je došlo do ove saradnje i zašto ste izabrali baš ovo delo?
Posle gostovanja moje beogradske predstave „Bog je di-džej” na festivalu mladih evropskih reditelja „Radikal jung” u Minhenu, glavni dramaturg minhenskog Folksteatra ponudio mi je saradnju. Dopisivali smo se dugo povodom drama koje i njih i mene zanimaju, iz čega je proizašao moj predlog da se uhvatimo u koštac sa Lorkinim „Krvavim svadbama”. Reč je o drami koja mi je davno prirasla za srce, a bilo mi je bitno da negde tamo, u Minhenu, okružen nedovoljno poznatim društvenim i teatarskim kontekstom, radim na onome što iskreno volim. Od najveće pomoći je svakako bilo to što su u Folksteatru pristali da povedem i deo svog beogradskog tima saradnika – Mariu Jelesijević, Bojanu Denić i Luku Ivanovića.
Predstavu „Krvave svadbe” karakterišu kao umetnički vrhunac. Reč je o kratkoj, žestokoj predstavi koja je ujedno i svojevrsna savremena lirska pesma o životu. Zašto ste se odlučili za ovakvo scensko čitanje Lorke?
Osnovni izazov je bio iznaći adekvatan scenski izraz za Lorkin pokušaj revitalizacije tragedije kroz andaluzijsku poeziju folk patosa. Na scenu se iznosi specifičan kovitlac prefinjenih, ali sirovih misli, naivnih koliko i ironičnih, no uvek jednostavnih i čistih misli o životu, smrti, ljubavi, slobodi… Emotivno raspojasana, a strukturom precizna, drama „Krvave svadbe” traži da joj se sasvim predate, pa s obzirom da ne dopušta da govorite preko nje, sebi možete dati oduška samo ako progovorite kroz nju.
Kakva je sličnost, odnosno razlika između nemačkog i srpskog pozorišta?
To što zovemo „nemačkim pozorištem” zahvata tri evropske države – Nemačku, Austriju i deo Švajcarske, i predstavlja ozbiljno organizovani sistem proizvodnje nepomirljivo različitih, a međusobno inspirišućih pristupa dramskom i scenskom. U Srbiji, kao u iskrivljenom ogledalu, radnici u kulturi već dugo su višak radne snage, nesnosni društveni paraziti, noćna mora poreskih obveznika. Pozorište u Srbiji više nije nikome potrebno, pa ko zna, možda i sa razlogom. Mreža sitnosopstveničkih interesa koja se razvila i u oblasti kulture treba da ukaže do koje mere je ovdašnja vladajuća politička, intelektualna i svaka druga elita neobrazovana, nekompetentna, nemoralna, i ako baš insistirate – nepatriotska. Naše ruinirane državne institucije avetinjski podsećaju na to da se u odnosu spram kulture i umetnosti najjasnije vidi kakvu zapravo ideologiju određeno društvo zastupa.
Rediteljsku karijeru gradite izvan Beograda. Da li postoji neki poseban razlog za ovaj Vaš rediteljski iskorak?
To nije nešto što sam birao. Paradoksalno ili u skladu sa ovim mestom i ovim vremenom, za moje beogradske predstave uvek su više bili zainteresovani festivali u inostranstvu nego oni u domovini. Konkretno, nijedna moja predstava nikada nije pozvana niti na jedan festival u Srbiji, tu čast sam doživeo samo jedanput, pre osam godina, kada je moja diplomska predstava „Velika bela zavera” bila u selekciji Sterijinog pozorja. Eto okolnosti u kojima pobeda „Sanjara” na Bitefu nije ni u sferi mojih nadanja, a kamoli očekivanja. Gran-pri Mira Trailović je moja prva nagrada u Srbiji, ali dodeljena od strane većinski internacionalnog žirija, što nije nebitna stavka jer posle uspeha na Bitefu se sužavaju mogućnosti rada u Beogradu, dok se niotkud javljaju pozivi za rad u Ljubljani, Minhenu i Beču. Moj slučaj je, koliko god specifičan, ipak samo fusnota unutar jedne šire generacijske priče o borbi sa retrogradnom vladajućom ideologijom.
Beogradska publika sa nestrpljenjem iščekuje da vidi Šekspirovog „Otela” kojeg ste upravo počeli da režirate u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Radujete li se ponovnoj saradnji sa beogradskim glumcima i susretu sa domaćom publikom?
Šekspirov „Otelo” je ona visoka literatura zbog koje i poželite da se bavite pozorištem, poezija koja zahvata toliko različitih nivoa da nije pitanje na koju aktuelnost tekst suziti, već koliko ćemo sve tema uspeti da otvorimo. Posle skoro tri godine ponovo radim na svom jeziku, tako da trčim na probe s nekakvim posebnim ushićenjem. Međutim pored radosti, ne mogu da ne osetim i tugu. Svaka premijera koja je u planu ove godine može biti veliki i značajan događaj za Beograd samo ako se uopšte dogodi. U prošloj pozorišnoj sezoni imali smo manje premijera nego ikada u istoriji beogradskih pozorišta, država ničim više ne podržava produkciju predstava, došli smo i do isključivanja struje. Postalo je krajnje nebitno kakvih to sedam-osam premijera imamo godišnje, kada one na kraju služe laži da kultura u Srbiji uopšte postoji.
Cunami mladih stvaralaca
U Nemačkoj, na primer, pozorišne institucije se utrkuju koja će otkriti boljeg mladog reditelja iza kog bi ponosno stala, dok u Beogradu moja generacija još uvek pokušava da stvara unutar sistema koji se gnuša promena, koji je zadojen strahom od bilo čega drugačijeg, unutar sistema koji je zapravo suicidalan.
Cunami mladih stvaralaca u svim sferama umetničkog, od filma preko vizuelnih umetnosti do pozorišta, potvrđuje da je brana od nedavno sasvim probijena, i ako je prethodni sistem vladao pod devizom „posle mene potop”, moja generacija može biti neka malena Nojeva barka.
Borka G. Trebješanin
objavljeno: 04/11/2012
