Izvor: Politika, 19.Okt.2011, 01:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šest nemogućih stvari pre doručka
U šestu nemoguću stvar svi veruju: srpska politička elita je pismena
„Čovek ne može da veruje u nemoguće”, reče Alisa. „Usuđujem se da kažem da se nisi puno trudila”, reče Kraljica. „Kada sam bila tvojih godina, to sam radila pola sata svaki dan. Ponekad sam poverovala čak u šest nemogućih stvari pre doručka”. (Luis Kerol, „Alisa u Zemlji čuda”).
Evo mojih šest predloga, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << poštovani publikume.
Ne moramo da trampimo Kosovo za članstvo u Evropskoj uniji. Kako nam lepo leče nemački ambasador Mas, Nemci su prošli kroz isto iskušenje. Ni Zapadna Nemačka u svom ustavu nikad nije priznala Istočnu Nemačku, ali su ipak (za razliku od nas) našli načina da sarađuju sa DDR, i to ne samo u Ujedinjenim nacijama, nego svuda redom. Verujem da je to sasvim uporediv primer. Jer u Istočnoj Nemačkoj u stvari nisu niživeli Nemci, nego Rusi, koji su najpre sve Nemce odande proterali u krvavim ratnim sukobima, da bi se na kraju s njima ujedinili i živeli srećno, mada ne baš do kraja života. Po rečima kancelarke Merkel, sreću kvare imigranti, „multikulti” koncepcija jednostavno ne funkcioniše. Problem, u stvari, nastaje tek kad se među Ruse i Nemce umeša neko treći, koji neće da se integriše. Znači, toga se treba čuvati, razmišljam.
Ali vreme je da poverujem u drugi nemogući događaj: Kosovo je poslednja stvar koju će Evropa od nas da traži u zamenu za članstvo. Nikad se od nas neće tražiti da podržimo razgradnju Republike Srpske, u plemenitom cilju formiranja unitarne (u evropskom novogovoru to se kaže: jedinstvene) države Bosne i Hercegovine. Evropa samo traži da razvijamo dobrosusedske odnose sa svima, ništa drugo. Ni članstvo u NATO-u nije uslov za ulazak u uniju, ne moramo mi tamo ni da ulazimo ako nećemo. Što pre u to poverujemo, lakše će nam kasnije biti.
Tražim treću nemoguću stvar u koju ću sad da poverujem, i evo: u Srbiji danas ne bi bilo ni vlade, ni statusa kandidata za članstvo u EU da nije bilo SPS-a. „I gde bismo uopšte bili”, Dačić je zapitao, „da je SPS podržao stranke koje predvode Vojislav Koštunica, Tomislav Nikolić ili Vojislav Šešelj”, prenela je Radio-televizija Srbije. Koliko je miš teži od slona, lepo se vidi na vagi, to je čudo jedno. Ali ova vaga ne važi za partije manje od SPS-a koje su takođe učestvovale u krpljenju vladajuće koalicije, kojima Dačić poručuje: „Ako je već tako, onda malo zapušite usta”. Baš je čudan instrument ta vaga, razmišljam.
Evo četvrte nemogućestvari: rebalans budžeta Republike Srbije istovremeno je i razvojni i socijalni. U stvari, iste osobine imao je i originalni budžet za 2011. godinu, tako da u to verujem još od ranije. Kako svi vidimo, ne samo da smo time smanjili siromaštvo, već smo stvorili nove razvojne šanse. Evo kako. U cilju razvoja spasavali smo propale firme, ali su zbog toga i spasioci propali, pa sada menjamo strategiju: spasavaćemo spasioce, to je sada i socijala i razvoj!
Peta nemoguća stvar glasi: Srbija može bez uslovljavanja i pritisaka da sprovede bilo kakvu reformu, brojni su primeri. Sami smo doneli sve reformske zakone, svojim tempom. Budžetski deficit nam ne ograničava MMF, nego verovatno SPS, pošto smo videli da je to najvažniji igrač u srpskoj politici. Reformu pravosuđa lepo smo izveli ne jednom, nego dvaput i još ćemo, ako budu tražili iz Brisela. Tako da je stvar prilično upetljana: bez njih nema reformi, sa njima nema Kosova!
U šestu nemoguću stvar svi veruju: srpska politička elita je pismena. Stoga nema potrebe da teramo decu iz sobe kada političari stanu da se gađaju nepostojećim oblicima glagola trebati (koji je, jadan, bezličan, pa se ne kaže, recimo, „deca trebaju” nego „deca treba” da rastu). No, srpska politička elita jednostavno ne zna gramatiku, pa tako od jednog potpredsednika vlade slušamo kako „radnici i poslodavci trebaju da postignu sporazum” (Đelić), a od drugog kako „svi trebaju da razumeju da je pitanje Kosova veoma teško” (Dačić). Sa levog krila onda napada ministar Dulić sa izjavom kako „policija i pravosuđe trebaju da rade svoj deo posla”, a sa desne strane tu je ministar Petrović koji nas teši da „građani ne trebaju da strahuju od poskupljenja”. Sa zadnje linije ministar Ćirić kik-servisom šalje nauk da „dobri zakoni trebaju da se menjaju kako se situacija menja”, kao cipele, pretpostavljam. Po rečima premijera Cvetkovića „to je ono na čemu trebamo da radimo još višeu narednom periodu”, i ja u to bezuslovno verujem, od početka pa do kraja. A deca neka slobodno gledaju i slušaju, i nas i njih, pa neka se ugledaju na koga god hoće, njihova stvar – nisu mali.
Danica Popović
objavljeno: 19.10.2011
