Izvor: Danas, 12.Feb.2015, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dokle kroz protočni bojler
Srbija za razliku od zemalja u okruženju kasni sa reformom penzijskog sistema najmanje desetak godina. Hrvatska, Mađarska, Rumunija, Bugarska i Makedonija su odavno izvršile reformu i uvele drugi stub obaveznog privatnog penzijskog osiguranja poznatog kao DC, defined-contribution. Crna Gora je delimično, a Kosovo potpuno još 2003 godine uvelo drugi stub.
U Srbiji je bio evidentan izostanak penzijske reforme iz Vladinog >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << paketa reformi za 2013. Otpočinjanje penzijske reforme je bila obaveza Vlade usvojena fiskalnom strategijom za prethodnu godinu, ali ona ne samo što nije počela nego je čak i izbrisana sa liste planiranih reformi - možda kao uslov ili ucena opstanka koalicionih partnera u Vladi. Za funkcionisanje postojećeg sistema prvog stuba penzijskog osiguranja zasnovanog na finansiranju iz tekućih doprinosa zaposlenih (pay-as-you-go) od presudnog značaja je odnos između broja zaposlenih i broja penzionera. Da bi sistem funkcionisao, optimalno bi bilo da na jednog penzionera dolaze četiri zaposlene osobe. U Srbiji je taj odnos trenutno jedan na prema jedan. Penzionera je nešto više od 1.700.000, dok je u javnom sektoru zaposleno najmanje 750.000. To znači da manje od milion zaposlenih van javnog sektora mora obezbediti novac za postojeće penzionere kao i plate zaposlenih u javnom sektoru i njihove doprinose za penzijsko osiguranje. Kako je to nemoguće, država se stalno zadužuje. Ovakav sistem je neodrživ, a u Srbiji se penzije još uvek isplaćuju samo zato sto država uzima kredite iz inostranstva.
Novac koji su godinama sadašnji penzioneri uplaćivali u PIO fond više ne postoji. Penzioneri, a pre svega njihovi lideri, ne žele da vide da penzije koje se danas isplaćuju nisu njihov nekada zarađeni novac, već onih trenutno zaposlenih. A zaposleni nisu dovoljno svesni da se troši njihov novac i da će sutra taj fond i za njih biti prazan. Može se desiti da neko od zaposlenih tuži PIO fond ili državu Srbiju u Strazburu da ga svakog meseca krade i uzima novac iz Fonda i da sutra neće biti para za njegovu penziju.
Prema poslednjim podacima, javni dug Srbije na kraju novembra 2013. iznosio je 19,5 milijardi evra. Ako se ovako nastavi sa zaduživanjem, postavlja se pitanje još koliko dugo se može izdržati, a da se ne proglasi bankrot. Svaka odgovorna država, čak i ako bankrotira, ne sme svojih skoro dva miliona građana da ostavi bez ikakvih prihoda i upravo zbog toga mora postojati rezervna varijanta ‘B’ za isplatu penzija. U slučaju bankrota, svima se isplaćuju približno iste socijalne, tzv. državne penzije, finansirane iz budžeta. Za većinu penzionera to bi značilo povećanje, dok bi oni sa visokim penzijama bili oštećeni.
Idealno bi bilo sprovesti reformu PIO fonda po uzoru na najbolji svetski model - australijski ‘superannuation’. Po tom modelu svaki poslodavac je obavezan da plaća penzijski doprinos za sve zaposlene. U Australiji je to trenutno 9,25 odsto bruto neoporezovane zarade, u Singapuru 16 odsto, a u Hrvatskoj pet odsto. Buduće penzije zavise, pre svega, od visine ovog penzijskog doprinosa koji se uplaćuju tokom radnog veka. Novac se ne može podići pre odlaska u penziju, ali zato svako pojedinačno odlučuje gde će se u međuvremenu investirati, u akcije poslodavaca, uspešnih kompanija u zemlji ili inostranstvu, ili u državne obveznice, od čega svi imaju višestruke koristi. Ukoliko zaposleni umre pre odlaska u penziju, onda se njegovim naslednicima isplaćuje celokupna suma ušteđevine. Kada pojedinac potroši novac iz svog privatnog fonda, onda prelazi na državnu penziju koja je ista za sve.
Takav model je osim komšija iz okruženja prihvatilo i oko 40 zemalja u svetu, a među njima Čile, Peru, Argentina, Meksiko i većina zemalja Južne i Latinske Amerike, Australija, Novi Zeland, Holandija, Švedska, Norveška, Poljska, Slovačka, Letonija, Estonija, Ukrajina, Kazahstan, Vijetnam, Indonezija, Malezija, delimično Rusija i Kina, itd. Singapur, koji pojedini ministri u Vladi spominju kao model i uzor reformi, otišao je možda najdalje u sprovođenju reforme drugog stuba penzijskog osiguranja.
Ovakva reforma je potrebna bez obzira na to da li će Srbija bankrotirati ili ne, jer je PIO fond već odavno bankrotirao i postao protočan bojler u kome para jednostavno više nema. U Srbiji postoji iluzija da se nedostaci radikalnih reformi mogu nadoknaditi stalnim, sitnim kozmetičkim promenama zakonskih propisa. Fiskalni savet se oglasio sa nekim beznačajnim predlozima, povećanje starosne granice odlaska u penziju, koji ništa bitnije ne mogu promeniti. Može se postaviti pitanje da li oni nemaju dovoljno znanja o savremenim svetskim penzijskim modelima, ili to dosad, iz nepoznatih razloga, nisu hteli javno da kažu.
Govoriti i pisati o stvarnoj reformi kao da je zabranjena tema u Srbiji jer je ‘intelektualna elita’ potčinjena političarima i birokratama. U ovom slučaju se radi o nepoznavanju materije, mada nisu isključeni i ideološki razlozi i strah koji je još uvek mnogima u podsvesti. Ono što je najgore nema ni teorijskih rasprava, novinari kao da ne smeju da pišu o dobrim i lošim stranama hrvatskog modela reforme. U svakom slučaju, u ovakvom modelu drugog stuba obaveznog penzijskog osiguranja sredstva pojedinaca nalaze se na individualnim računima zaposlenih pa političari i partije ne mogu uticati na njih, niti obećavati veće penzije da bi dobili glasove birača. To je zapravo pravi razlog zašto još uvek nema radikalne i jedino moguće reforme penzijskog sistema, i zašto je to verovatno poslednja zabranjena tema u Srbiji.
Autor je IT konsultant za penzijsko osiguranje
