Izvor: JužneVesti.com, 11.Apr.2016, 11:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne postoji neopredeljenost
Dok je starogrčki izraz „idiot“ bio namenjen onim apolitičnim, politički totalno nezainteresovanim građanima, kod nas kod dobrog dela opravdano razočaranih, ogorčenih i nepoverljivih glasača taj termin gotovo da je rezervisan za one što izlaze na izbore i uopšte veruju nekakvim političarima ili kandidatima za političare.
Takvi glasači se od sumnjičavih apstinenata neretko drže za naivne, lakoverne, lakopametne ljude.
Takav mentalitet apolitičnosti, >> Pročitaj celu vest na sajtu JužneVesti.com << zbog aktuelnog i akutnog nezadovoljstva, podseća i na ranije istorijske periode. Naime, on asocira na dugotrajne represivne autoritarne i totalitarne režime (nasuprot istorijski retkih i kratkih perioda krhke demokratije) kada je bavljenje politikom bilo rezervisano za one „gore“, one „na vrhu“, a da je za običnog građanina ili bolje reći podanika bilo nepreporučljivo ili opasno „baviti“ se njome, kada je bilo idealno biti politički nezainteresovan, gledati svoja posla jer vas je mogao progutati mrak ili završiti na robiji.
Međutim, moram da primetim da ta, iako emotivno i moralno veoma razumljiva građanska pasivnost i bojkovanje izbora zbog hronične izneverenosti od strane različitih vlasti oličenih u brojnim političkim strankama (i koalicijama), ipak prelazi u izvesnu džangrizavost, kritizerstvo i negativnu generalizaciju – da baš niko nije nimalo dobar, da su svi pokvareni i da niko ne zaslužuje političko poverenje.
Prosto, živi se u čvrstom i nadmenom ubeđenju da "ne postoji dovoljno dobra partija koliko sam ja dobar glasač" ili barem razočaran. Smatra se srećnim i najpametnim rešenjem ili izlazom iz te političke situacije da se nikome ne pruži politička šansa jer su svi pre njih izneverili i da je to jedini i pravi način distancirati se i izdići se iznad "prljave" politike i time zauzeti neutralan stav.
Ovakva apstitencijalna pozicija je, inače, veoma komformna jer možete do mile volje nipodaštavati i kritikovati sve one koji su se opredelili za određenu političku opciju, a da za to vreme smatrate sebe superiornim jer ste ostali uzdržani i niste naseli ni na jednu političku podvalu.
Izbegavanjem političkog opredeljenja i učestvovanja u glasanju sebe štedite ili štitite od negativnih komentara, podsmeha i kritika koje, inače, rado i obilato delite drugima koji imaju svoj izbor. Možete do mile volje da nadmeno napadate druge zbog njihovog izbora, a da u isto vreme smatrate da ste bezbedni, da ste izvan i iznad svake kritike. U našem mentalitetu onaj koji napada i kritikuje druge zbog „naivnosti“ u znatnoj je prednosti u odnosu na one koji gaje poverenje i prinuđeni su da taj svoj stav defanzivno brane argumentima ili, čak, da to stidljivo i izvinjavajuće prećutkuju.
Pored toga, ta ignorancija politike i političkih izbora ima osnova i u našem iracionalnom i neracionalnom, nekonstruktivnom inatu, ozlojeđenosti i uvređenosti, ali i u tradicionalno nerazvijenoj građanskoj svesti i političkoj kulturi koja se neretko olako i površno podvodi pod apatičnost.
A zapravo, pre bi se reklo da takav stav apatične apolitičnosti nosi značajnu dozu naivnosti i kontraproduktivnosti – neuviđanje ili prosto ignorisanje elementarne i očigledne istine da se od politike ne može pobeći. Kako se to već kaže, ma koliko se mi ne bavili politikom i živeli u iluziji da smo je nadvladali i prevazišli, politika će se baviti nama, odlučivaće o našim životima.
Mislim da je u današnjoj društvenoj, ekonomskom i političkoj situaciji takva politička pasivnost nedopustivi luksuz i promašaj i da je barem ono klasično srpsko opredeljenje za „najmanje zlo“, ako se ne prepoznaje i ne priznaje neko dobro, mnogo bolje od potpune neopredeljenosti i bojkota ili apstinencije jer će neko zasigurno osvojiti vlast ma koliko bio nizak stepen izlaznosti, a vlastitim bojkotom ogorčeni građanin vrlo verovatno će doprineti tome da će njegov glas biti dodeljen upravo onome kome najmanje želi i zbog koga je možda i najviše ogorčen, posle čega će biti još više ogorčen.
