Izvor: Politika, 26.Apr.2012, 23:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rangirati sve fakultete
Poslodavci bi na osnovu rang-liste znali koga zapošljavaju
Strategija obrazovanja je opšti dokument koji može biti upotrebljen tako da jedna od strana, pa i studenti, bude u nepovoljnijem položaju. Međutim, strategija može da posluži i kao dobar osnov za podizanje nivoa našeg obrazovanja u rang sa vodećim evropskim zemljama, jer iz ovog dokumenta tek treba da proisteknu konkretne politike, akcioni planovi i zakonski i podzakonski akti.
Mislim da je deo strategije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << posvećen finansiranju nepravedno u žiži interesovanja, dok su drugi možda i važniji delovi teksta zapostavljeni. Na primer, zanemarena je oblast koja se odnosi na srednje stručne škole, iz kojih će dolaziti novi studenti. Oni neće imati dovoljno znanja iz nekih predmeta koji mogu biti od značaja na pojedinim fakultetima, što može prouzrokovati dalje probleme na tom nivou obrazovanja. Tako ćemo imati deo studenata koji dolaze iz gimnazija, sa većim znanjima, i deo studenata koji dolaze iz stručnih škola, sa slabijom osnovom za kvalitetno praćenje nastave. Zbog toga insistiramo na kvalitetnijem srednjem stručnom obrazovanju.
Strategija je u nekim segmentima isuviše precizna i konkretna, a u nekim odeljcima vrlo neodređena i nejasna. Na primer, u odeljku o finansiranju visokog obrazovanja kaže se da postoje tri vrste studenata: budžetski, sufinansirajući i samofinansirajući, ali ne objašnjava se prema kojim kriterijumima će student koji upiše prvu godinu kao sufinansirajući sledeće godine moći da pređe na budžet, ili će dospeti u grupu samofinansirajućih. Ovi kriterijumi bi verovatno bili utvrđeni zakonom, ali na osnovu strategije teško je saznati preciznije činjenice o tome. Nedorečenost je zato jedna od mana ovog dokumenta.
Smatram da bi strategija trebalo da se zalaže za rangiranje fakulteta po oblastima, nezavisno od toga da li je reč o državnim ili onim privatnim. Tako bismo imali jedinstvenu rang-listu, na primer, svih ekonomskih fakulteta u Srbiji, pa bi onda poslodavci, prilikom zapošljavanja novih kadrova, imali podatak o rangu fakulteta koji je kandidat završio.
Isto tako, smatram da su prijemni ispiti na fakultetima potrebni, to jest da se ne bi trebalo oslanjati samo na maturski ispit. Bez prijemnog bile bi stvorene velike razlike među onima koji se upisuju na fakultete u zavisnosti od toga iz koje škole dolaze, što za posledicu može imati nekorektne kriterijume rangiranja studenata koje strategija predviđa (budžetski, sufinansirajući, samofinansirajući). Zato se javlja potreba za zadržavanjem prijemnog ispita.
Strategija bi donela i nekoliko bitnih novina koje bi mogle značajno da poboljšaju položaj studenata. Uvođenjem sufinansirajućih studenata bio bi premošćen dubok jaz koji je ranije postojao između samofinansirajućih i budžetskih, gde je jedna ocena mogla da predstavlja razliku između potpunog oslobađanja od plaćanja, i oslobađanja plaćanja celog iznosa školarine.
Takođe, značajno poboljšanje statusa bilo bi uvođenje kredita za školovanje koje bi studenti vraćali tek kad završe fakultet. Ovo je izuzetno značajno jer bi studentima lošijeg materijalnog statusa bilo omogućeno studiranje.
Treće, možda i najvažnije poboljšanje: U strategiji je naglašeno da bi nastavni proces na fakultetima trebalo da bude orijentisan na studenta. I to, od samog predavanja i gradiva, preko vežbi do praktičnog rada. Profesor je na fakultetu zbog studenta, a ne obrnuto. Kod nas, međutim, još nije tako jer mnogi profesori još rade po principu da je nastavnik taj koji treba da bude centar učenja. Na primer, profesor koji je završio neki drugi fakultet drži se principa sa svog matičnog fakulteta i drži ista predavanja kao i da je na svom matičnom fakultetu, ne prilagođava predavanja fakultetu na kojem drži nastavu.
Dakle, koncept strategije je u suštini dobar, ali je njen najveći problem u tome što počiva na nejednakim temeljima, tako da se neke stvari u ovom dokumentu zasnivaju na realnom stanju u društvu (na primer, kada se ukazuje na potrebu uvažavanja socijalno-materijalnog položaja studenata), dok su neke stvari rađene prema idealnom modelu (na primer deo o ,,samozapošljavanju” studenata). Ta dva pristupa očigledno treba uskladiti, a pre svega poći od realnog stanja u društvu i na univerzitetima.
Student prodekan Tehnološko-metalurškog fakulteta, koordinator za visoko obrazovanje Saveza studenata Beograda
Vladimir Smuđa
objavljeno: 27.04.2012.
