Izvor: Politika, 20.Dec.2011, 23:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neka visi Dejvid
Izgleda da se raspao dvojac tako maštovitog imena „Merkozi”. Asimetrija snage je takva da je postalo nesumnjivo da Nemačka dominira evrozonom i unijom. Između „dominirati” i „voditi”, međutim, postoji znatna razlika
Najveći problem za spas evrozone je – Velika Britanija! Da li je to zaista tako? Da bismo to ispitali, pretpostavimo da je Dejvid Kameron na sve pristao. I šta bi se dobilo? Rešenje krize evrozone?
Malo verovatno, budući da se u Briselu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << početkom meseca „velikani” nisu bavili krizom evrozone, već isključivo krizom državnih dugova. Nisu se postavljala ključna pitanja, još manje su dati uverljivi odgovori o monetarnoj uniji, već se rasprava svela na pitanja servisiranja dugova ozloglašenih mediteranskih zemalja. I šta su postigli?
U Briselu je, bez Velike Britanije, dogovoren program fiskalne discipline. Strukturni deficit budžeta zemalja članica evrozone, plus još neizvestan broj onih koje to nisu, može da bude svega 0,5 odsto bruto domaćeg proizvoda, a nema naznaka da li bi i kada Evropska centralna banka mogla dobiti ovlašćenja da postupa kao krajnji poverilac i da otkupljuje obveznice koje su izdale zemlje članice evrozone, još manje ima nagoveštaja da li bi, kada bi i pod kojim uslovima mogle da se emituju evroobveznice. Pobeda nemačkih vlasti nad francuskim! Može se samo naslutiti da su negde, na nekom konjaku posle večere, data neformalna obećanja da će, kada se uspostavi fiskalna disciplina, nemačke vlasti ipak odobriti uključenje Evropske centralne banke u rešavanje krize.
Međutim, sve je to samo pokušaj rešavanja problema državnog duga, a ne i opstanka monetarne unije. Osnovni problem evrozone leži u tome što su u njoj rame uz rame visokoproduktivne zemlje, koje imaju visoku stopu domaće štednje i koje izvoze kapital u one druge, niskoproduktivne, koje uvoze kapital, i imaju deficit tekućeg računa platnog bilansa, koji je posledica toga što nisu konkurentne. Te druge zemlje, budući da su u monetarnoj uniji, nemaju mogućnost da depresijacijom domaće valute poprave svoju konkurentnost. A razlike u produktivnosti i konkurentnosti stalno se uvećavaju. Kako onda uvećati (relativnu) konkurentnost „periferije”?
I tu se dolazi do dva osnovna nalaza teorije optimalne valutne zone, odnosno monetarne unije. Da bi neka monetarna unija bila dobra potrebno je da postoji puna mobilnost svih proizvodnih faktora između svih delova te unije. Kapital je, očigledno, veoma mobilan u evrozoni, ali mobilnost radne snage je daleko niža nego, na primer, u monetarnoj uniji zvanoj SAD. Drugo, potrebno je da su privredne strukture zemalja članica monetarne unije slične, kako ne bi dolazilo do asimetričnih šokova, onih koji deluju na privredu jedne, ali ne i na privredu druge zemlje. Razlike u strukturi evropskih privreda su takve da se, poput mobilnosti radne snage, ne može računati da će se ovaj uslov ispuniti u doglednoj budućnosti.
„Što se grbo rodi, život ne ispravi”! Ipak, rešenje možda može da se traži unutar nove mantre – „fiskalna unija”. Ne postoji precizna definicija koje sve institucije ta unija obuhvata, ali u pojedinačnoj zemlji, kakva je recimo Nemačka, fiskalna unija podrazumeva eksplicitne i implicitne fiskalne transfere od bogatijih i onih koji brže rastu ka siromašnijima i onima koji sporije rastu – to je posledica načela oporezivanja prema ekonomskoj snazi. I možda je to razlog što u Briselu nije uopšte bilo reči o fiskalnoj uniji nego isključivo o fiskalnoj disciplini. Možda zbog toga što bi uvođenje fiskalne unije u ovom trenutku značilo transfere od Nemačke ka zemljama „periferije”. Međutim, fiskalna unija bi tokom devedesetih godina prošlog veka značila transfer ka Nemačkoj, tada pogođenoj ujedinjavanjem, deficitima budžeta i niskim privrednim rastom. Naravno, fiskalna unija se ne stvara za dve nedelje, ali se u Briselu početkom decembra nije video nijedan signal da je iko želi.
Pa dobro, neko će reći, kao da oni koji su o tome odlučivali to ne znaju. Naravno da znaju, bar znaju njihovi ekonomski savetnici, ali konačne odluke su ipak političke i iza njih stoje politički motivi. Dominira motiv kažnjavanja zemalja „periferije”, onih koji su prekršili fiskalna pravila, i time se pokazuje snaga sopstvenom biračkom telu bez obzira na to koje su dugoročne ekonomske i političke posledice.
I još nešto. Izgleda da se raspao dvojac tako maštovitog imena „Merkozi”. Asimetrija snage je takva da je postalo nesumnjivo da Nemačka dominira evrozonom i unijom. Između „dominirati” i „voditi”, međutim, postoji znatna razlika. Liderska pozicija obavezuje, a u teškim vremenima jako mnogo obavezuje. Neuspeh nemačke politike prema Srbiji, bez obzira na to koje su sve greške počinjene na našoj strani, treba da bude opomena. Ne samo za Srbiju.
Boris Begović
objavljeno: 21.12.2011.
