Izvor: NoviMagazin.rs, 01.Nov.2015, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Sveže projektovani režim
Iz niza pohvala koje Srbija dobija za tretman izbeglica i drugih migranata, izdvajam detalj koji može, a ne mora, da se doživi kao delikatan kompliment. Ona je jedina zemlja na glavnom putu egzodusa u koju – po novom akcionom, planu lidera 11 država – mase bliskoistočnih nevoljnika mogu da ulaze bez povećavanja međunarodnog nadzora na graničnim prelazima ili vanrednog unapređenja saradnje sa susedima.
U tom programu za regulisanje egzodusa preko zapadnog Balkana, mahom >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << ka centralnoj i severnoj Evropi, načelno usaglašenom u Briselu, a na inicijativu nemačke kancelarke Angele Merkel, predviđeno je pojačavanje evropske ili međusobne komšijske kontrole migranata na ulazima u Grčku, Makedoniju, Bugarsku, Albaniju, Hrvatsku i Sloveniju (dok se Mađarska “izuzela” bodljikavim ogradama), ali ne i na ulazima u Srbiju. Našu zemlja, u ovom kontekstu, dokument pominje samo preporukom da je potrebna saradnja sa specijalizovanom evropskom agencijom Fronteks pri osmatranju i propisnom registrovanju prelazaka u Hrvatsku.
Drugim rečima: odaje nam se priznanje da sasvim dobro sami organizujemo prihvat, dok nam jedino ispraćaj podleže EU inspekciji. Zvuči kao kompliment.
Sveže projektovani režim sugeriše, ujedno, i da smo u migrantskoj krizi dobili redak tranzitni status, kao država u koju se lakše, ili bar neposrednije, ulazi nego što se iz nje izlazi. Originalnost je tim veća što se ispoljava u kontinentalnom procesu čiji je cilj upravo preokrenut – da uspori prihvat migranata, a onima među njima, koji se “neopravdano tražili azil”, ubrza postupke za odlazak “tamo odakle su došli”, što bi, prema evidencijama, značilo da će se poveći broj njih prinudno vratiti u naše krajeve iz kojih su dobrovoljno otišli.
Ne bih, ovom prilikom, da učestvujem u klađenjima koliko ćemo otvoriti sabirnih centara i koliko od 50.000 migranata, predviđenih za prihvat na zapadnom Balkanu, u njih smestiti. Upuštam se u sažetu analizu sticaja fenomena koji su doveli do toga da se ideali – na kojima je zasnovana moderna Evropa i može da služi za uzor – slobode kretanja, izbora i solidarnosti sa unesrećenima, zadovoljavanja tražnje za radnom snagom i saglasnosti da se živi u miru, premetnu u nepodobnosti koje podrivaju poretke.
Izuzmemo li istoriju, tri su glavna neposredna povoda za sadašnju izbegličku krizu. Prvo produžavanje građanskog rata u Siriji, pa onda nagomilavanje zbegova iz te zemlje po okolnim državama, naročito u Turskoj, i najzad – poziv Merkelove da se presele u Nemačku koja im širom otvara vrata, kao stradalnicima, ali i kao potencijalu za popunu upražnjenih radnih mesta. Na to su se nadgradila još dva, strateški bitnija, faktora – napredovanje terorističke Islamske države i nadgornjavanje velikih sila oko oblikovanja vlasti u Damasku, koju su Amerikanci rešeni da sruše, a Rusi da je odbrane, pri čemu su se te dve moćne strane dogovorile da izbegnu međusobne sukobe i rade na formiranju “prelazne vlade”.
Prethodila su dva događaja s lančanim dejstvom: američka neopravdana invazija 2003. na Irak, a ove decenije i serija buna nazvanih “arapsko proleće”, koje su masu mahom uverile, kao i svrgavanje Sadama, da im posle diktature sleduje haos (kakav je izbio u Libiji posle Gadafija) ili takva promena u kojoj sve ostaje suštinski isto (kao u Egiptu). Podrazumevaju se, naravno, dublji koreni stalnih potresa: istrajni izraelsko-palestinski sukob, jagma za bliskoistočnim naftnim “Eldoradom” i nadmetanje šiita (predvođenih teokratskim Iranom) i sunita (sa perjanicama u Egiptu i Saudijskoj Arabiji) za regionalnu prevlast, a čije balansiranje reguliše mahom Vašington, kome od nedavno ozbiljno konkuriše Moskva, s tim da, čini se, više rade u prilog potrošnji nagomilanog naoružanja nego što ulažu u proizvodnju održivog regionalnog mira.
U svim tim tumbanjima, Evropa je nastojala da se ne ističe. Oblikovala je sebe kao zajednicu demokratija i mirotvorstva. Iako nesumnjivo deo Zapada trudila se da i Rusiju zadrži kao partnera, prevashodno kao prodavca energenata i kupca tehnologije, sve do moskovske amputacije dela Ukrajine, zbog čega joj je, zajedno sa SAD, zavela sankcije, od kojih i sama trpi štetu.
Obuzeta regulisanjem nesređenih unutrašnjih odnosa, EU je počela da drugim silama liči na drugorazrednog i partnera i rivala. I Vašington i Moskva su kao nove prioritete označili prodor na Pacifik, prevashodno ka “usavršavanju” saradnje s Kinom.
Kad se sve navedeno ima u vidu, utisak je da se Evropa našla u novom globalnom pluralizmu – na višestranom udaru svakojakih sila. Čak joj se i talas izbeglica čini kao nastajanje nove, alternativne, velike sile, koja se širi na njen račun i humanitarni izazov pretvara u bezbednosni problem.
Najlakše će se te uobrazilje osloboditi ako odbaci predloge da od Balkana načini prihvatni centar za izbeglice. Tako bi, uz ostalo, pobila otrovne komentare po kojima se Evropa balkanizuje umesto da se Balkan evropeizuje, od čega je teško zamisliti veću pogrdu na njen, pa i naš, račun.
