Izvor: NoviMagazin.rs, 16.Nov.2014, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Fenomen “hromog patka”
Ko god da svije gnezdo u Beloj kući, doživljava neku vrstu “pernate evolucije”: najvišu dužnost obavlja pod okriljem orla raširenih krila (na državnom grbu), odatle kreira globalnu politiku kao “golub” ili “jastreb”, a kad mu se približi vreme za iseljavanje iz predsedničke palate, javnost ga obavezno ispraća kao “hromog patka”...
U finiš svog vladanja Amerikom, Barak Obama ulazi s nadimkom – “hromi patak”. Humoristi ga čak nazivaju “Barakvakva”, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << ilustruju ga i kao Paju, Daču, Kalimera, sa štakom i nogom u gipsu...
Nije reč o rugalici na račun lidera, već o tradiciji, začetoj pre vek i po. Ko god da svije gnezdo u Beloj kući doživljava neku vrstu “pernate evolucije”: najvišu dužnost obavlja pod okriljem orla raširenih krila (na državnom grbu), odatle kreira globalnu politiku kao “golub” ili “jastreb”, a kad mu se približi vreme za iseljavanje iz predsedničke palate, javnost ga obavezno ispraća kao “hromog patka”. To jest, kao lidera na izmaku snage, koji je u završnici mandata jednom nogom već izvan igre i kao takav – više deo nacionalne retrospektive nego perspektive.
Obami se, utisak je, etiketa “hromi patak” lepi češće, pa i grublje, nego njegovim prethodnicima na najvišoj dužnosti. Tome je neposredno doprineo poraz njegove Demokratske partije na delimičnim parlamentarnim izborima. Opozicioni republikanci izvojevali su apsolutnu kontrolu nad parlamentom (Kongresom), čime je zaoštreno dvovlašće u sistemu programiranom na usklađivanje izvršne i zakonodavne vlasti.
Ovakvim ishodom dodatno je oslabljen predsednik, čiji je niz inicijativa i dosad blokirala opozicija, i kad je imala većinu samo u Predstavničkom domu (a od januara i u Senatu). Ako bi se neusaglašenosti nastavile, Amerika bi mogla da dospe u viši stepen političke paralize, upozoravaju poznavaoci.
Nagoveštava se i mogućnost smanjivanja netrpeljivosti, jer ojačana opozicija treba sada da pokaže volju da doprinosi odlukama o sudbini zemlje, a ne samo da odbacuje predloge Bele kuće i osporava autoritet šefa države. Ne postignu li se sporazumi, nije isključeno da će Obama posegnuti za pravom veta i lansirati dekrete...
Izazov za Obamu predstavlja i izvesno distanciranje demokrata od njega kao lidera, kome je kritično umanjena anketna podrška. Predstoji mu i harmonizacija pristupa sa budućim stranačkim kandidatom (pominje se Hilari Klinton, koja je bila favorit i 2008, ali ju je baš on pobedio) za predsedničke izbore 2016. godine, što podrazumeva dalje sužavanje njegove funkcionalne samostalnosti.
Uzdrman iznutra, Obama će, kao i većina prethodnika u sličnoj situaciji, šansu za svoju istorijski vrednu zaostavštinu, pojačano potražiti u – svetu. Odmah posle stranačkog izbornog debakla “hromi patak” je, stoga, odlepršao do pekinške patke – prokomentarisali su hroničari njegov odlazak u Kinu, na samit Azijsko-pacifičke ekonomske kooperacije (APEK), gde se sretao i sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, s kojim je takoreći na hladnoratovskoj nozi zbog ukrajinske krize.
Finiš svoja dva mandata Obama treba da posveti spoljnoj politici, sugeriše uticajni američki analitičar Farid Zakarija. I da, po mogućstvu, načini neki značajni prodor, nalik onome kada je usred hladnog rata Bela kuća uspostavila odnose s komunističkom NR Kinom i bitno promenila odnose u svetu, koji su se do danas toliko ispremetali da pomeraju osovinu globalnih kretanja sa savezničkog Atlantika na partnersko-rivalski Pacifik.
Najveći izazov Obami na tom polju predstavlja rašireni, a mislim neopravdani, utisak da je on svojom kolebljivošću oslabio vodeću ulogu Amerike u svetskim poslovima. U tome se, verovali ili ne, slažu njemu suprotstavljeni republikanci i oni, kao što su Moskva i Peking, prema kojima bi ta ista opozicija sadašnjem kursu Bele kuće vrlo oštro nastupila. A čiji eventualni dalji uspon zabrinjava i Ruse i Kineze, više nego što ih raduje Obamino slabljenje.
Što se nas tiče, rekao bih da se pozicija Amerike prema Srbiji nije pogoršavala za vreme sadašnjeg šefa Bele kuće. Daleko je to, naravno, od svojevremenog ovdašnjeg pokliča “Barače Obama, budi uvek s nama”, ali se povećavalo međusobno poverenje. Koje, valjda, nisu poremetili ni nedavni ovdašnji pompezni doček Putinu – posle koga je ovdašnji ambasador SAD izjavio da je Srbija bliža Zapadu nego Istoku, kao ni potonji “provokativni diplomatski dron” albanskog premijera Edija Rame za vreme “istorijske posete” Beogradu. Inače, i demokrati i republikanci smatraju politiku prema Balkanu jednim od retkih nespornih američkih uspeha, tako da će se taj kurs nastaviti ma šta on značio.
Globalno gledajući, Obamin status “hromog patka” donosi više nespokoja svetu nego njemu lično. Za razliku od prethodnika koji su menjali svet, on je zatekao svet poprilično promenjen mimo volje Amerike i pokušavao da mu se, bar donekle, prilagodi. Posle njega će, reklo bi se, Belu kuću preuzeti političar koji će izbore dobiti, uz ostalo, obećanjem da prema svetu neće biti “snishodljiv” kao sadašnji “hromi patak”...
