Izvor: Politika, 27.Dec.2012, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Majka iz Prijedora i druge priče
Čim sam ga čuo – shvatio sam da nešto nije u redu: sipljivim i bespomoćnim glasom mi je rekao da je veoma loše
Bog sami zna zbog čega sam pre desetak dana posle toliko vremena pozvao telefonom mog starog druga s kojim sam studirao. Valjda mi se javilo. Naši očevi seljaci – grdno su se obradovali kad smo pre četrdeset godina Balkanskom ulicom zajedno ušli u Beograd.
Bili smo mladi i visoki, zagledani u budućnost, sa nešto dinara u džepovima i prepunim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << glavama snova i iluzija. Kad seljački sinovi, pa još jedinci, napuste pradedovsku zemlju, kad odu u Beograd i pri tom uče za umetnike, da crtaju i škrabaju po platnu, da glumataju i da se „predomeću”, za njihove očeve to je bolje samo od odlaska na robiju.
Moj drug i zemljak danas je čuveni slikar i profesor, razveden je, živi kao momak u svom ateljeu. Godinama je bio rado viđen gost na svim VIP žurkama u metropoli, ćerka mu je diplomirala neki menadžment – još se nije udala, ali kako to već dolikuje – ne živi ni sa ocem ni sa majkom, već emancipovano sama. Čim sam ga čuo – shvatio sam da nešto nije u redu: sipljivim i bespomoćnim glasom mi je rekao da je veoma loše, da čeka da bude dijagnosticiran zbog dugotrajnih neobjašnjivih bolova u kičmi, zbog kojih se sve teže kreće, da svaki dan obilazi klinike, da niko ne može da mu pomogne, a njemu je sve gore…
Međutim, jedna druga, strašna i tragična vest koju je prevalio preko jezika – duboko me je uznemirila i žalostila: Majka njegove ćerke, njegova bivša supruga –posle operacije primarnog karcinoma dojke o kojoj nisam imao pojma – ima teške metastaze na plućima… Pitao me je molećivo moj stari drug poznajem li nekoga na Institutu za onkologiju…Sećam se njegove Marije, bila je prelepa mlada studentkinja francuskog jezika, dugačke talasaste kose, sa očima boje badema i ukošenim trepavicama kao da joj je pradeda Japanac. Bila je nasmejana u šarenoj letnjoj haljini od cica – kada sam ih prvi put video zagrljene u Knez Mihailovoj…
Mogao bih da se kladim da je istog tog dana, zapravo te večeri – taman kad sam se raspremao da legnem – zazvonio statični telefon u mojoj kući. Krv mi se sledila u žilama. Otkako smo svi postali robovi sokoćala mobilne telefonije – na taj broj me niko ne zove. Sem ponekad moj stari otac ili komšije iz sela. Ko me sada zove, šta se dogodilo, šta nije u redu, da se opet nije pokrenuo tromb u plućima moga oca? Pogledao sam na sat – i sa strahom šta će mi biti javljeno – podigao slušalicu: „Halo…ko je…? Izvolite…?” Prolazili su trenuci, jedno vreme niko nije odgovarao…Onda se začuo tihi, jedva razgovetni glas: ,,Rašo… Mirče je ovde... izvini što te zovem... muka me tera!?” Smušeno shvatam da me zove Miodrag, moj komšija iz sela, otpušteni pogonski inženjer iz ,,Prve petoletke”, nekada najbolje levo krilo u seoskom fudbalskom klubu Morava, fini, tihi čovek i dobar domaćin koji nije raspućkao i zaparložio ono što su mu otac i deda ostavili... ,,Žena mi se teško razbolela – danas su joj u Kruševcu odsekli sisu, kažu da je maligno i da je odmaklo… Ovamo joj nema leka…Ako mi ti ne pomogneš da je dovedem u Beograd – ja ću da se obesim”, tiho je izgovorio Mirče…
U prepunim hodnicima Instituta za onkologiju – mislim na Mirčeta iz mog sela i na starog drugara slikara, a u rukama nosim veliku belu kesu sa friškim rendgenskim snimcima kostiju moje supruge Milene, i sam zabrinut i na pola daha od nikad nepobeđenog straha i neizvesnosti – šta će mi sada, osamnaest godina posle njene operacije reći konzilijum onkologa. Tu gotovo natrčavam na Vukoja, kolegu i prijatelja sa RTS-a. Vidim da je zabrinut, sa otečenim podočnjacima. „Šta ćeš ti ovde kolega?”, pitam ga? „E moj prijatelju, tu sam… imamo recidiv… Ko ima recidiv, ti ne daj Bože”, pitam ga. Moja supruga, već drugi put… u poslednjih pet godina, po treći put prima hemoterapiju… Pa, što mi nisi javio, šta je operisala, kada?” – unezvereno ga pitam… „Jajnici, druže… pre pet godina”, reče mi Vukoja, okrenu se i bez reči nestade u gužvi nalik nekad onoj na železničkim stanicama… Zabezeknut i začuđen što je otišao bez pozdrava, neko vreme sam gledao za njim – video sam da je ostao bez kose, sa ćelom na temenu, ostario, ruiniran i smlavljen od tuge...
Sve se ovo događalo onih dana kada je iz Bosanske Krajine, tačnije iz Prijedora stigla šokantna vest koja se našla na prvom mestu u svim medijima bivše Jugoslavije – da je preminula hrabra majka koja je odbila da primi terapiju citostatika kako bi na svet donela zdravog dečaka. Nazvana Hrabrost zbog svog plemenitog i uzvišenog čina žrtvovanja sopstvenog života – kako bi dala šansu novom – Majka iz Prijedora je postala najpoznatija i najčuvenija tragična žrtva zastrašujuće epidemije maligniteta koja je poslednjih decenija zahvatila prostore na kojima žive neposlušni Srbi!
Osim hrabrih i neokaljanih humanista, požrtvovanih lekara onkologa od kojih nekoliko izuzetnih imam čast i nesreću da lično poznajem – koji uvek kada su u mogućnosti frenetično i sa zastrašujućim podacima upozoravaju na drastičan i dramatičan porast teških malignih oboljenja među populacijom u Srbiji – ko se u državi ozbiljno i odgovorno bavi ovim zapanjujućim ciframa? Od NATO bombardovanja neposlušne Srbije u kampanji disciplinovanja Srba, uz nametanje mira i otimačinu teritorija i prirodnih bogatstava – mnogostruko se uvećao broj obolelih od najzloćudnijih oblika karcinoma, prednjače pluća, dojka, grlić materice, leukemije….
Nisam bio srećan kada je pre nekoliko meseci uragan kojeg su nazvali Sendi pustošio Njujork i istočnu obalu SAD. Iskreno sam žalio bespomoćne ljude i solidarisao se s velikom nesrećom koja ih je zadesila. Međutim, nedavno sam pročitao da gospođa Olbrajt i američki general u penziji gospodin Klark – pregovaraju da naplate svoje uloge u ,,Milosrdnom anđelu” tako što će ko zna kako i pod kojim uslovima od novih gospodara koje su doveli na vlast i dali im državu dobiti kosovski ,,Telekom” i ,,Trepču”. Onako, kao bakšiš. Dakle, glavni planeri bacanja bombi sa osiromašenim uranijumom na naše kuće, i realizatori sa zadrškom masovnog ubijanja srpske dece, mladosti i populacije u celini – ponovo su potvrdili: Ko se obavezno vraća na mesto zločina! Dok se i danas bezbedno osmehuju s naslovnica najtiražnijih svetskih magazina – oni su sigurni da ih nikada neće stići zaslužena ovozemaljska kazna. Za Božju – ne verujem.
Radoš Bajić
objavljeno: 28.12.2012.
