Izvor: NoviMagazin.rs, 20.Nov.2018, 20:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jelka Jovanović: Prkosni na prkosu
Ovo je uspeh male, prkosne i ponosne zemlje, koja ne sme svoju budućnost da zasniva na prkosu i inatu, već na racionalnom pristupu i koja mora da želi kompromis.
Ovu rečenicu izgovorio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić povodom odluke Interpola da ne primi Kosovo u svoje članstvo. No, ne budimo logističke i lingvističke cepidlake i prenebregnimo da je u istoj rečenici predsednik veličao i suzbijao prkos; otiđimo korak dalje i zapitajmo se – da li je Srbija bolja, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << jača, veća, naprednija i izglednija ako Kosovo nije u Interpolu?
Štaviše, da li je Srbija bolja, jača, veća, naprednija i izglednija ako Kosovo nije u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji i instituciji? Jasno, sa izuzetkom UN, jer bi članstvo “južne srpske pokrajine” u Ujedinjenim nacijama označilo kraj ove duge srpsko-kosovske sage, u korist zvanične Prištine, kako se eufemistički naziva Kosovo, a na štetu Srbije.
Odgovor je isti na oba pitanja – formalnim odsustvom Kosova iz međunarodnog sistema Srbija ništa ne dobija. Interpola što se tiče, primerice, čak i može da izgubi, jer bi zlikovci raznih fela koji tamo ordiniraju bili legitimno na međunarodnim poternicama. A znalo bi se i bar malo više javno potražuju li kosovske pravosudne i ine tamošnje institucije kao što su Euleks i Unmik nekoga iz Srbije, izbeglog sa Kosova I zbog imovine koja je nekom zapala za oko proglašenim ratnim zločincem. Ili bi bar bila veća verovatnoća da se zna i prvo i drugo. Ovako, sa Kosovom izvan sistema Interpola – a odavno izvan krivično-pravnog sistema Srbije – kriminal i mešetarenje su mnogo jednostavniji. I za jedne i za druge.
Sa Unicefom stvari su još jasnije – Kosovo bi bilo obavezno da brine o kulturnoj baštini, bez obzira ko je njen zvanični titular.
Možda je Srbija u sopstvenim očima zadobila važan poen sprećavanjem – lobiranjem da se spreči – prijem Kosova u Interpol, ali dugoročno posmatrano njene pozicije nisu nimalo bolje na međunarodnom planu. Takođe, iscrpljujući se u tim naporima gubi snagu u onome što se zove brisleski dijalog. Jer, ipak parafrazirajmo predsednika, prkosno se boreći “protiv” Srbija prenebregava notornu činjenicu da je Kosovo na gotovo svakoj koti gde je i sama. Ne moramo ići daleko u prošlost ili na izuzetno visoke nivoe – eto, samo pre nekoliko dana karate savez nesumnjivo prijatljske Španije dozvolio je kosovskim karatistioma nastupe sa obeležjima i zastavom. Kosova, koje Španija ne priznaje zvanično.
Ima li nečeg čudnog u tome? Ne, setimo se samo koliko smo bili ljuti kad naši sportisti zbog sankcija nisu mogli da se takmiče pod našom zastavom i da pobeđuju uz našu himnu. Zbog čega bi bilo koji sportista, umetnik i privrednik mora da bude kažnjen i politički onemogućen da svoje umeće demonstrira pod zastavom zemlje u kojoj je rođen? Za kosovske sportiste ta zastava odavno nije trobojka, sa petokrakom, orlom ili bez simbola, ne menja stvar. A verovatno da nije delako vreme kad će pod tim znamenjima i sportisti sa Kosova koji se prezivaju na “ić” osvajati “vize” za razna svetska takmičenja.
I to je realnost, druge nema. Racionalno bi bilo ne iscrpljivati se i gubiti energiju na usputnim stanicama kao što je Interpol, već se usredsrediti na glavne tokove. A glavni tok je u trouglu Brisel-Beograd-Priština; prkos samo može da raste ukraj tog puta.
.jpg)
