Izvor: NoviMagazin.rs, 17.Dec.2014, 13:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jelka Jovanović: Nehat, nemar i krivica
Jedna devojčica je stradala. Iz nehata, što porodičnu tragediju čini još težom. Malenu E. K. (8) ubio je još manji brat (4). Iz očeve lovačke puške. Svi već znaju da se pre nekoliko dana u Resniku otac vratio iz lova i ostavio pušku u prizemlju porodične kuće. Punu i otkočenu. Dečkić je prišao, kao i svako radoznalo dete, da se poigra tatinom igračkom. I puška je opalila. U seku. Toliko je mali da još ne razlikuje život i smrt i ne zna zašto seke nema. Otac je pritvoren, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << pa pušten; biće mu suđeno zbog izazivanja opšte opasnosti, iako svako u svetu zna da mu sud ne treba – ostatak života mu je kazna, a najteži će biti pogled na mališana koji je njegovom krivicom postao ubica. I sećanje na ćerkicu.
Država nije kriva; čovek je uzoran građanin, ima dozvolu za oružje i koristio ga je pravilno ili bar nije načinio propust i doveo u pitanje to pravo. Ali, ostavio je oružje nebezbedno. Lovci su već objasnili da se puška prazni i „preklapa“ u dvorištu, ako dvorište imaš. Ako nemaš, sređuješ je već na lovištu. To je zakon. Napunjenu pušku ne unosiš u kuću, sklanjaš je daleko od neupućenih, patrone držiš odvojeno. Inače, može svašta da se desi.
Jeziva priča iz Resnika, na nesreću, nije posebna. Svakog dana neko ostavi uključenu peglu ili peć, zaspi sa neugašenim pikavcem. I ponekad neko izgori. Mnogi pucaju kad se rodi dete ili unuče, ženi sin, slavi slava, nova godina, Božić, Uskrs. Zalutali metak ubija kao i ciljani. Ljudi uče decu da bacaju petarde i preskaču bankinu na autoputu, mnogi na porodičnom slavlju u kući ili kafani daju ključeve od kola detetu, kumiću, mlađoj sestri ili kolegi; često i plate piće „dečurliji“ pre nego što odu dalje u život. I svi to čine iz ljubavi, sigurni da znaju šta rade. Uostalom, svoju pušku „znamo“ toliko da nam peva u rukama; deca su nam pametna kao i mi, pa žmurimo na oba oka.
A onda nam je đavo kriv. A još češće država, što nas nije sprečila. Nije đavo; ko se sam čuva i bog ga čuva! Nije to ni vera, ni sujeverje, nego iskustvo koje označava brižnost. Ako si roditelj učićeš dete da izbegava zamke u kojima si i sam bio. Dosadno je i zamorno, deca te preziru, ali ti to moraš: ako svoje dete ne naučiš tome šta je opasno, niko drugi neće. Nemar se plaća najvišom cenom, nema suda i zatvora koji će bolje odrediti krivicu i kaznu nego što to sam uradiš. Kad se nesreća desi.
Ali, nehat, nemar i nehaj nisu usamljeni jahači Apokalipse, pa bi i država morala da odmeri pravu kaznu za one kojima se deca utapaju u gepeku, ubijaju, pale. To više nije nehaj, već neodgovornost i kad nema kazne pune su crne hronike. A društvo koje živi u crnim hronikama nije društvo nego groblje.
