Izvor: NoviMagazin.rs, 12.Dec.2018, 15:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jelka Jovanović: Krvave košulje i milioni
Pre 22 godine koleginica S. Č. je, izveštavajući sa protesta tadašnje opozicije – slične današnjoj i po idejnoj šarolikosti i po organizacionim ne/sposobnostima – napisala da se na kišoviti i hladni Đurđic okupilo tridesetak hiljada ljudi.
Direktiva u tadašnjoj Politici ekspres, političkom tabloidu vladajuće vrhuške, bila je jasna – šačica huligana, a u nešto blažoj verziji “šačica slučajnih prolaznika”, što joj je urednik i sugerisao. >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs <<
“Poslušala” je i napisala otprilike “ispred sedišta DS u Kolarčevoj sinoć se okupila šačica prolaznika sa 30.000 kišobrana”. Nije prošlo, naravno, bio je tu pravovremeni Tanjug da se zaustavi na “šačici”, kao i većina tadašnjih medija, uglavnom državnih, koji su iz dana u dan obaveštavali javnost o nepočinstvima opozicije.
Čemu reminiscencija na, mnogima sada izgleda, divne dane nade i poleta, kada se dobar deo Beograda, a i priličan deo Srbije, bunio protiv notorne izborne krađe? Prosto, kako kaže znameniti grafit, sve je isto, samo njega nema. Mada ima drugog vlastodršca sa još razuđenijom medijskom podrškom i strašnom logistikom u vidu stranačke armije uvek spremne. Neformalne vojske predsednika Srbije i Srpske napredne strane Aleksandra Vučića, koji se, uprkos nezabeleženoj političkoj moći, sa većim žarom nego ondašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević verbalno obračunava sa demonstrantima, u ovom slučaju sa ljudima koji su se u subotu okupili u Beogradu na protestu “stop krvavim košuljama”.
Povod je nedavni težak napad u Kruševcu na jednog od opozicionih prvaka Borka Stefanovića i jedini zahtev je – stop krvavim košuljama, stop batinašima koji, poneti pravovernošću ili nalogom, tuku bez milosti i bez bojazni od posledica. Po žrtvu. I bez straha da će biti kažnjeni.
Nije, dabome, na platou ispred Filozofskog fakulteta bilo 30.000 “kišobrana”, ali jeste bilo hiljade ljudi koji su, u znak protesta, prošetali gradskim ulicama do parlamenta, koji je u međuvremenu postao leglo političke nekulture, blago rečeno, kao i do javnog servisa RTS. Javni servis nije ni nalik nekadašnjoj u svakom smislu ubitačnoj beogradskoj televiziji, ali jeste kao i ona zabran za iole ozbiljnije kritičko mišljenje i izveštavanje; posebice je zabran za opoziciju, koja samo incidentno prolazi kroz etar. Sa skupštinskih sednica, primerice, na kojima ne može da zastupa stavove građana koji su je birali (narodne poslanike).
No, tu je Studio B, u međuvremenu privatizovani, koji se bez pardona obračunava sa aktuelnim “huliganima”. Dakle, liči. Isuviše. Doda li se tome da sem nedostajućih krvavih ratova u regionu odavno nisu bili zaoštreniji odnosi Srbije sa susedima sa prostora bivše SFRJ, kockice se slažu u sumorni mozaik straha i beznađa, koji postaje znakovitiji ako prvi čovek Srbije kaže: “Može i pet miliona da vas se skupi, nijedan zahtev neću da ispunim”. Iako je, zasad, samo jedan na dnevnom redu.
A izbori, naravno, zavise od njegove dobre (?) volje. I medija koji skaču i pre njegovog miga. I onih operativaca s metalnim štanglama.
