Izvor: Politika, 31.Dec.2012, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dubravkin sir sa deset medalja
Porodica Čampar, umesto službeničkog posla, odlučila da se lati „seoskog” života
Od našeg stalnog dopisnika
Podgorica – Mogla je biti i službenica u Beogradu kada je završila višu PTT školu ili da ostane službenica u bjelopoljskoj pošti, ali je Dubravka Čampar (42) ipak odlučila da se preseli podno Pešterske visoravni, s one strane koja obasjava Crnu Goru, i lati se „seoskog” života i posla.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Odlučila je da savija ruke oko sira i nije se pokajala. Da ga obavija, previja i u rostfrajne posude oblikuje kako bi svaki bio istog oblika i težine, da ih ni po čemu ne možete razlikovati. Kada ga vidite na policama učini vam se da je vosak, tek po mirisu shvatite da je reč o siru.
Ona i njen suprug Batrić u Koritima, selu udaljenom 20 kilometara od Berana a na svega pet kilometara do granice Srbije, odlučili su da podižući dve ćerke, odlične đake, započnu i porodični biznis – formiraju farmu sa desetak krava a kasnije i fabriku za proizvodnju visokokvalitetnog sira.
„Počeli smo sa jednom kravom i ubrzo smo imali deset. Nisam znala ni da muzem. Muž mi je govorio kroz smeh kako sa pola štale muzem krave jer sam se bojala. No, sve sa voljom ide bolje. Savladala sam i tu veštinu a kasnije me odmenila muzilica”, priča nam Dubravka.
U neko doba Čamparima se učinilo da farma krava i nije neki posao pa su umesto nje otvorili kafanu. Nije dugo potrajala i toga su se posla brzo zasitili.
„Uh, kafana je zlo sa dva lica. Konobarice iz Rumunije i Bugarske su svemu vične. Ovde je težak mentalitet i nije za kafanu”, priseća se naša sagovornica doba u kojem je kafanska tuga bila pregolema za gorštake podno Pešterske visoravni, s ove i s one strane granice.
Jednog dana, 2008. godine, u njihovu kuću banuli su ljudi iz Organizacije za poljoprivredu UN (FAO) i ponudili da kafanu preurede i pretvore u sirnicu. Čampari ponudu prihvataju, formiraju preduzeće, adaptiraju prostorije, kupuju najmoderniju opremu iz Srbije i odlaze u Pirot na obuku za proizvodnju „koritskog polutvrdog sira” i „koritskog u kriške – meki”.
„Trebalo je snage i hrabrosti ući u ovaj posao, ali mi smo bili odlučni i ne kajemo se. Naš polumasni sir je, iako možda najskuplji (kilogram je 10 evra) među najtraženijim”, kaže nam Dubravka. „Mleko uzimamo od meštana, i to dnevno od 200 do 250 litara. Nikome ne dugujemo ni centa i svi su zadovoljni. Mleko se ispituje u našoj laboratoriji, od mlečnosti do bakteriološke ispravnosti.”
Dok smo razgovarali sa porodicom Čampar, među brojnim kooperantima je i Šefkija Softić.
„Mi stočari prezadovoljni smo što ovde sirani možemo da prodamo mleko i uvek smo na vreme isplaćeni”, kaže nam Šefkija. „Da nije njih sir bi za džaba prodavali. Ovo je za nas spas.”
Dubravka neće stati na postojećim kapacitetima i opremi koja je među najmodernijim, već će pokušati da napravi hladnjaču, skladište, još bolju laboratoriju i proizvede obrani sir. Da je reč o sirevima vrhunskog kvaliteta potvrđuje desetak zlatnih medalja za kvalitet sa Jadranskog i Novosadskog sajma.
„Nije bilo ni ovo lako. Trebalo se za sve ovo izboriti. Svi misle da se novac može zaraditi preko noći i svi nešto švercuju. Iskreno vam kažem, ovo je ipak pravi put”, kao da nas uverava Dubravka.
Dok zapisujemo poslednja slova, u velikim posudama mleko opominje da je gotovo vrenje, i tu za ovu domaćicu svaki razgovor prestaje.
Novica Đurić
objavljeno: 31.12.2012.
