Izvor: NoviMagazin.rs, 15.Dec.2017, 09:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dimitrije Boarov: Vojni budžet
Sećam se da mi je pre oko 25 godina prilikom nekog intervjua nekadašnji guverner Narodne banke SRJ Dragoslav Avramović, na moje pitanje o visini tadašnjeg “saveznog” budžeta, rekao da u suštini i nije bitno pitanje nivoa državne potrošnje, koji u svakom slučaju konačno određuju realnosti, nego da je glavno pitanje po kojoj ceni država obavlja svoje usluge građanstvu.
Po njegovom mišljenju, koliko sećanje služi, država je tada bila preskupa za nizak kvalitet >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << usluga građanstvu. Pošto sam ja tada insistirao da on ipak da neku ocenu tadašnjeg vojnog budžeta (mislim da je bio tek nešto veći od 400 miliona dolara jer je Milošević glavne pare za oružanu silu ulagao u srpsku policiju), stari deda Avram je lukavo ponovio da bi se na to pitanje moglo odgovoriti tek kada se utvrdi cenovna korelacija između stvarnih političkih ciljeva naše države i njenih vojnih finansija. Ja sam iz toga razumeo da se on ograđuje od te “korelacije” i da pare uložene u “odbranu” naroda ne obezbeđuju ono za šta se uložu nego samu vlast.
U stvari, dok traje “mirnodopsko stanje” teško je proceniti “cenovni odnos” između spoljne politike i novca koji se izdvaja za vojsku. Uzgred, uoči Balkanskih ratova tadašnji ministar finansija Srbije dr Laza Paču navodno je vojvodi Živojinu Mišiću, posle njegove pesimistične procene stanja vojnih resursa pred očekivani rat, rekao da bi, s obzirom na velike pare koje je Srbija uložila u vojsku – ona morala biti mnogo bolje opremljena, nego što se sada konstatuje. To jest, da se zna zašto je u vojsku toliko ulagano. Živojin Mišić, koji nije pripadao oficirima “Crne ruke”, navodno je tu primedbu oćutao.
Ove dve epizodice navodim ovde zbog toga što je u dosadašnjoj raspravi “u načelu” o budžetu Srbije za 2018. godinu (kad u Skupštini počne konkretna rasprava o amandmanima na budžet, ovaj list će već biti u štampi) samo nekoliko varnica sevnulo oko znatnih povećanja budžeta Ministarstva odbrane (za oko 20 odsto) i Ministarstva unutrašnjih poslova (za 13,5 odsto), dok se opozicija nije odvažila ni da uđe u pitanje “nove koncepcije” politike privrednog rasta.
Elem, ispalo je da je samo predsednik Fiskalnog saveta Pavle Petrović, na sednici nadležnog skupštinskog odbora, izneo nekoliko kritičkih primedbi na znatno povećanje izdvajanja za Ministarstvo odbrane. Na to mu je jedan “izabranik naroda” odbrusio da on nije nadležan za političke odluke – kao da ceo budžet nije slika Vladine politike i kao da Fiskalni savet služi samo kao stručni “pomoćnik vlade”, koji treba da bude lojalan samo Vladi, kao što to moraju biti i sve druge institucije u rukama većinski izabrane vladajuće koalicije. Kasnije će premijerka Vlade Srbije Ana Brnabić izneti još nekoliko još žešćih aluzija na one “koji lažu” i navodno ne vide koliko njena vlada odvaja za prosvetu, zdravstvo, itd. (i dalje pokušavam da verujem da nisam dobro čuo šta je izgovorila).
Što se mog mišljenja tiče, ja ne mislim da je porast izdvajanja za “ministarstva sile” nešto naročito dramatičan. Eto i susedne države, Hrvatska i BiH, imaju sličan nivo vojnih budžeta (blizu 700 miliona dolara), a Srbija mora imati nekoliko mlaznih lovaca i nekoliko desetina helikoptera, ne zbog tih susednih država nego jednostavno zbog toga što moderne vojne snage ne mogu bez vazduhoplovstva obavljati ni rutinske manevre i vežbe. Druga je stvar što se vladajući političari sada “udvaraju” i vojnicima i žandarmima, obećavaju veće plate i stanove i naduvavaju svoju brigu za “nacionalnu odbranu”. Valjda je to posledica nekoliko protestnih manifestacija pripadnika “uniformisanih naoružanih službi”.
Napokon, da li je ono što se sada povećano izdvaja za vojsku u nekoj “korelaciji” sa spoljnom politikom Srbije? Naizgled jeste jer su glavne vojne porudžbine, čini se, izvršene u Ruskoj Federaciji. No, da bi se dao ozbiljniji odgovor na postavljeno pitanje, trebalo bi prvo utvrditi šta je to spoljna politika Srbije? To je za mene već teže pitanje. Ako bih se u traganju za odgovorom na to pitanje oslonio na izjave ministra inostranih poslova Ivice Dačića, mogao bih proceniti da je vojni budžet daleko ispod postavljenih spoljnopolitičkih ciljeva. No, specifičnost Srbije u svetskim razmerama je u tome da ministar spoljnih poslova ovde praktično ne vodi spoljnu politiku nego je, da se izrazim fudbalski, više brzonogo krilo koje se koristi za kontranapade, ali nije siguran “starter” u vodećoj ekipi.
