Izvor: Politika, 13.Nov.2012, 13:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Danas ima više antiheroja od heroja
Lično insistiram na istini u svakom obliku. I u životu i na sceni. I na pravdi, koje malo ima. Verujem da kosmos vidi i čuje sve. I da vraća bumerangom sve učinjeno.
Glumica Vanja Ejdus je pred delikatnim zadatkom. Reditelj Jagoš Marković poverio joj je naslovni lik u Sofoklovoj tragediji „Antigona”, čija je premijera zakazana za 14. decembar na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Iskusni Dragan Mićanović tumačiće Kreonta, a Vjera Mujović Ismenu. U podeli >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su i: Đurđija Cvetić, Mihailo Janketić, Bojan Krivokapić, Aleksandar Srećković, Aleksandra Nikolić...
Sofoklova „Antigona” je tragedija o kojoj se oduvek mnogo diskutovalo. Da li je, koliko i zašto ovo delo koje govori o iskonskoj potrebi ljudi za pravdom, uprkos snazi moćnika, danas aktuelno?
Antička tragedija aktuelna je od petog veka pre nove ere sve do danas zato što je u centar svoje celokupne tematike stavljala čoveka koji se uprkos mnogim ogromnim promenama u svetu oko nas nimalo nije promenio. Čoveka sa svojim strastima, pohlepama, potrebama, zavistima, obestima, osvetama, kukavičlukom, hrabrošću... Jedina razlika je što je atinsko društvo tada gutalo pozorište koje je imalo snagu da to društvo promeni. To je i bio zadatak dramatičara i pozorišta: da igrajući se sa svima poznatim mitovima tretiraju društvene probleme i na njih ukazuju. Moja veća dilema je kakvu snagu ima pozorište danas i da li ga uopšte ima. U tom smislu, da. Antigona se bavi potrebom za ljudskom, unutrašnjom pravdom uprkos vladavini spoljašnjih, nečovečnih surovih zakona koji često ne korespondiraju sa ljudskim. To je svakako aktuelno i sveprisutno danas, ali verujem da je toga bilo oduvek. Pitam se zašto „Antigona” nije postavljana na naše scene od 1951. godine? Gde je uopšte antika na našim scenama. Da li nemamo publiku za to ili je publika baš gladna nje, jer večne teme su tu, lepota forme je tu, savršenstvo i sklad su tu.
Antigona, tragična junakinja koja se bori za moralne zakone je heroina koju svaka glumica priželjkuje, ali i koja obavezuje. Koliko je teško, kompleksno graditi lik ove odvažne Sofoklove junakinje?
Teško je jer je Sofokle pisao kakvi bi ljudi trebalo da budu, a ne kakvi jesu, za razliku od Euripida. Antigona u tom smislu nije lik već idealna žena. Ona svakako ima svoje osobine koje su svima dobro poznate i glavni zadatak je kako heroinu odigrati da bude od krvi i mesa i da postane zaista lik, jer pozorište ipak ne postoji bez likova. Teško je i pronaći ko je Antigona danas. Sa druge strane, lako je, jer je dobro napisano. Ovo je za rad prava poslastica i izazov u najlepšem mogućem smislu. Najteže je tehnički savladati i ovladati jezičkim okvirom antičke tragedije. Tu ne mislim samo na govor kao takav već na govor u kome se nalazi sve: i pokret, i snaga, i emocija, i intenzitet, i šapat, i glasnost, i ljubav, i mržnja, i strast, i hrabrost, i mit, i savremeno, i svevremeno.
„Za ljubav ne za mržnju ja sam rođena”... Kako intimno preživljavate, doživljavate druženje sa Antigonom. O čemu razmišljate, gde je pronalazite, kako je u glumačkom smislu gradite?
Bavim se njome 24 časa dnevno i onda kada ni ne mislim na nju. A puno i mislim na nju, napadam je sa svih strana. Intelektualno, emotivno, tehnički, etički, spolja, iznutra, na sve načine. Čitam o Grcima, čitam mitove, izgovaram stihove, i što je najvažnije imam predivan kreativan proces sa Jagošem Markovićem i celom ekipom. Proces je otvoren, neopterećen zadatostima i predrasudama, u njemu se svaki dan dolazi do nečeg novog, a sutra se to novo dovodi u pitanje ili potvrđuje. Meni je u pozorištu najvažniji kvalitetan proces nastanka predstave.
Sofoklova tragedija bavi se pitanjem: da li su moralni i etički zahtevi jači i važniji od društveno propisanih i prihvaćenih. Na kojim vrednostima vi insistirate. Kako pronaći meru?
Sofoklova tragedija daje odgovor da su važniji moralni i etički zahtevi od propisanih. Jer Kreont, koji se tome protivi, takođe strada, i to najviše od svih. I on je heroj, to jest antiheroj. Danas, nažalost, ima mnogo više antiheroja od heroja. Lično insistiram na istini u svakom obliku. I u životu i na sceni. I na pravdi koje malo ima. Ali na kraju, ima je, ja u to duboko verujem. Verujem da kosmos vidi i čuje sve. I da vraća bumerangom sve učinjeno. Neko to zove bog, neko kosmos, neko priroda. Za mene to je kosmos. Samim tim, apsolutno verujem da čovek mora da prati svoje unutrašnje glasove i da veruje da su oni moćniji od bilo kakvih pisanih zakona.
Važite za energičnu glumicu, modernog senzibiliteta. Ipak, ne volite reč moderno?
Zato što se to podrazumeva. Sve što valja, što je istinski promišljeno, jeste moderno. To nije spolja moderno. Meni je kada to čujem kompliment, ali ne kao pohvala da sam moderna već da sam istinita i dobra.
Istina je pojam na kojem insistirate, iako tvrdite da je retka među ljudima?
Da, za mene je to jedna od glavnih vrednosti, jer sa istinom ide i sve drugo. Kao što ima ono „ko laže taj i krade, ko krade taj i ubija”, tako i obrnuto: ko ne laže, taj ne krade i ne ubija već voli. Ljubavi je, zapravo, malo. Ljudi su užasno postali sebični i preplašeni za sebe same. Malo daju, mnogo uzimaju. Stide se ljubavi, ako uopšte i stignu da je osete. Ona je na poslednjem mestu. I skloni su iz drugih pobuda i da je stave na poslednje mesto, a svi to imaju u sebi, ali se ne bave njome. Važnije je sve drugo! Meni nije!
B. G. Trebješanin
objavljeno: 13.11.2012.
