Izvor: Politika, 17.Jul.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ćao, Al Pačino
Povodom teksta „O jeziku i doslednosti“, ,,Politika“, 16. jula
Aleksandar Stević u svom napisu „O jeziku i doslednosti“ i sam kaže da u jeziku moraju postojati neka pravila, a zatim konstatuje da sam se ja priklonio „nepotrebno rigidnom shvatanju transkripcije“. Kritika je na mestu, a srdžbi nema mesta.
Naš kritičar kaže da mora postojati nekakav red u pisanju i ja tu nemam šta da dodam niti oduzmem. Jer: „Red je red i sve po zakonu”... U celom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svetu krivične zakonike pišu i sprovode pravnici. Takođe u celom svetu pravopis pišu i o njegovoj primeni se staraju lingvisti. Ispred naših su srpska najstarija kulturna ustanova koja se zove Matica srpska, zatim SANU, Filološki fakultet u Beogradu, Filozofski fakultet u Novom Sadu, Institut za srpski jezik u Beogradu, Odbor za standardizaciju srpskog jezika, najbolji srpski pisci... Ako gospodin Stević ima bolje stručnjake za srpski jezik od njih – neka ih predloži.
Naš glasovni sistem je takav kakav jeste. Imamo 30 glasova i svaki glas se beleži odgovarajućim slovom. Drugi jezici su glasovno neuporedivo bogatiji a mi ih moramo preneti na naš jezik našim pismom.
Drugo je pitanje da li je naš jezički zakon (pravopis) u svemu dobar. Odmah ću se složiti sa kritičarem da u ponečem nije kada je reč o transkripciji drugih jezika na srpski. Ali dok ne napravimo drugačiji i bolji, ovaj moramo poštovati. Probleme s prenošenjem određenih glasova u svoj sistem imaju svi jezici sveta, mi tu nismo izuzetak.
Što se italijanskog glasa Č/Ć tiče, time sam se i sam dugo bavio. Pre više od trideset godina je Fonetska laboratorija u Beogradu (istraživanjem su se bavili italijanski i srpski stručnjaci za jezik) utvrdila na osnovu fizičkih merenja da je reč o glasu koji je između naših glasova Č i Ć, ali da je bliži našem glasu Č, dosta tvrđi od našeg Ć, pa je stoga preporučila da se taj glas u naš jezik prenosi našim Č, kako su i naši preci pre bilo kakvih merenja preciznim instrumentima dobro zapazili i od davnina ga prenosili ispravno (Bokačo, Da Vinči, Botičeli...). Isto važi i za Al Pačina, tim pre što je Amerikanac, budući da ni engleski jezik nema glas Ć. Možda se varam, možda sam neobavešten? Molio bih da nam neko kaže kada su Englezi ili Amerikanci u svoj jezički sistem uveli taj glas. (Pitanje jezika Latinosa u Americi ovoga puta ne bih otvarao.)
Naš kritičar zna da u srpskom jeziku nemamo glasove adekvatne drugim jezicima, zato vršimo prilagođavanje našem jezičkom sistemu i pismu. Što se Itihada tiče, nadam se da će neko pozvaniji od mene, ko dobro poznaje arapski jezik i kulturu i čita „Politiku“, to bolje objasniti. Ne bih komentarisao „argumente” kako Džejms Hogan izgovara ime kompanije u kojoj radi, niti čuveni novinar Ričard Kvest, a o reklamnim spotovima da i ne govorim. Za nas je merodavno ono što su nam rekli Emiraćani jer je reč o imenu njihove kompanije. Engleski biznismen i njegov govor nisu mera stvari za transkripciju imena arapske kompanije na srpski jezik.
Ovoga puta nikoga ne bih zamarao problemima u prenošenju kineskih, korejskih, vijetnamskih, indijskih i inih glasova u srpski jezik. I sam smatram da neke stvari nisu najsrećnije rešene i zalažem se kada god mogu da se promene nabolje, a dotle poštujem postojeću normu da nas, lepo napisa gospodin Stević, ne bi zahvatila anarhija, kako je Vuk Karadžić rekao: da ne bismo pisali „po pravilima babe Smiljane“. I ne smatramo da smo pametniji od mnoštva Srba koji su nas zadužili: Vuka Karadžića, Đure Daničića, Aleksandra Belića, Pavla Ivića, Mitra Pešikana, Ivana Klajna, Tvrtka Prćića, plejade srpskih pisaca… a o institucijama poput Matice srpske i da ne govorim.
Saglasan sam i da svako pravilo ima izuzetaka, iako naš kritičar u svome pismu nije izabrao baš reprezentativne pogreške, osim imena Šekspira i Los Anđelesa, gde su pravopisci greške već ispravili.
Uzgred, Vinaver je rekao da jezik nije posao samo lingvista. Uostalom – tako je i sada.
Mi koji se srpskim jezikom u „Politici“ bavimo sprovodimo dogovoreno i ukazujemo na primere kada propisana norma nije u skladu sa jezičkom praksom, ali standardnom ili književnom – kako god hoćete – a ne razgovornom, kolokvijalnom, sluhističkom.
Gradimir Aničić
objavljeno: 17.07.2013.
