Izvor: Politika, 08.Maj.2012, 13:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pola tablete protiv masakra
Opasno je ne prihvatiti nalaz neuropsihijatara o paranoidnoj šizofreniji i osuditi Brejvika na zatvor, jer će za dve decenije na slobodu izaći nelečeni duševni bolesnik, kaže prim. dr Slobodan Simić
Samo polovina tablete u redovnoj terapiji može da deli duševno obolelog čoveka od izvršenja teškog krivičnog dela, kaže primarijus dr Slobodan Simić, šef Odseka za sudsku psihijatriju Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu.
Na odeljenju za psihoze zatvorske >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bolnice u Bačvanskoj ulici u Beogradu ima na stotine pacijenata kojima je, umesto kazne zatvora, izrečena mera obaveznog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi zatvorenog tipa.
– Čak 70 odsto njih počinilo je ubistva, neki i višestruka, ili su pokušali ubistvo. Većina ima dijagnozu paranoidne šizofrenije ili nekog drugog paranoidnog i psihotičnog poremećaja. Uvek mi je bilo najtužnije, dok sam radio u zatvorskoj bolnici, kada shvatim koliko je malo falilo da pacijent ne učini ubistvo. Da je samo svratio do psihijatra i popio polovinu tablete koje dajemo za lečenje tih bolesti, on to ne bi to uradio. Ponekad polovina tablete deli duševnog bolesnika od zločina, jer jedna omanja terapija može znatno da smanji stepen paranoidnosti i psihotičnosti – kaže dr Simić u razgovoru za „Politiku”.
Iako duševno bolesni ljudi nisu krivično odgovorni, njihovi zločini često su drastični.
– Sva ona masovna ubistva u školama i tržnim centrima po svetu, o kojima slušamo u vestima, dela su duševnih bolesnika. I masakr u Norveškoj počinio je bolesnik sa najverovatnije paranoidnom šizofrenijom. Norveške sudije očigledno nisu prihvatile takav nalaz neuropsihijatara, jer je slučaj podignut na najviši politički nivo, pa je osnovana nova komisija koja će Brejvika verovatno proglasiti uračunljivim da bi bio krivično odgovoran i da bi mogli da ga osude na maksimalnu kaznu. Kod njih je maksimalna kazna oko 20 godina zatvora – kaže naš sagovornik.
To je opasno, ističe, jer za 20 godina iz zatvora će izaći pacijent sa nelečenom duševnom bolešću, koji je potpuno uveren da je ispravno postupio kada je „u samoodbrani” ubio 77 ljudi.
– Neosporno je da je to drastičan zločin, katastrofalan masakr. Međutim, uračunljivost je isključena kod duševne bolesti i za društvo je bolje da takvog počinioca leči u zatvorskoj bolnici. U svim zakonodavstvima upravo zato postoji mera bezbednosti lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi zatvorenog tipa, koja je neograničenog trajanja, što znači da može trajati i doživotno. Drugim rečima, ako takav pacijent ne bude izlečen – ne može se naći na slobodi – objašnjava dr Simić.
Tek kada komisija zatvorske bolnice proceni da je pacijent, koji je izvršio krivično delo, u zadovoljavajućem psihičkom stanju i da nije opasan po okolinu, on može izaći iz zatvorske bolnice. Izriče mu se mera lečenja na slobodi i obavezan je da se redovno javlja na ambulantno lečenje.
– Institut za mentalno zdravlje u Beogradu ima mnogo pacijenata kojima je izrečena mera lečenja na slobodi. Psihijatri pišu izveštaje sudijama o tome da li pacijenti dolaze na lečenje i u kakvom su zdravstvenom stanju. Na osnovu toga sudija može da produžava ovu meru, ili da je ukine, a ako se pacijent ne javlja lekaru, sudija ga može vratiti u zatvorsku bolnicu – kaže dr Slobodan Simić.
On tvrdi da je lečenje jedini način da duševno oboleli ne učine zločin.
– Tragedija svakog nelečenog duševnog bolesnika je u tome što on uviđa šta je uradio tek kada počne da prima terapiju. Njima je tada, u većini slučajeva, strašno žao zbog onoga što su uradili. Slušao sam kajanje tih ljudi, očeva koji su ubili sinove, muževa koji su ubili svoje žene... Jako im je teško kada postanu svesni da su napravili drastičnu grešku koja ne može da se popravi, i to samo zato što bolest nije lečena. Osim što iskreno žale zbog učinjenog zločina, oni ozbiljno ispaštaju i pate jer provode veliki deo života u nekoj zatvorskoj duševnoj bolnici sa duševnim bolesnicima – kaže dr Simić.
Ima, međutim, i onih koji ne reaguju dobro na lečenje. Većina paranoidnih poremećaja, koji su opasni za okolinu, nije vidljiva „golim okom”. Reč je o ljudima koji su u svemu „potpuno normalni”, osim u delu misaonog toka koji im stvara paranoju. Umisle da im određena osoba sprema neko zlo i onda se „brane”.
– Imali smo u zatvorskoj bolnici jednog pacijenta koji je visoko obrazovan, stariji čovek, porodičan. Bio je šef u nekoj firmi i umislio je da hoće da ga ubije direktor jednog preduzeća koga je video samo jednom u životu, na nekom poslovnom skupu. Smislio je kako će ući u njegovu kancelariju, lažno se predstavio, izvadio pištolj i ubio ga. Verovatno je i dan-danas u zatvorskoj bolnici i potpuno je siguran da je dobro postupio – priča doktor Simić.
U beogradskoj zatvorskoj bolnici je i jedan mladić koji je pred sudom odglumio šizofreniju i prevario čak i komisiju veštaka. Ubio je dvojicu svojih drugova.
– Smislio je ubistva bukvalno kao scenario za neku kriminalističku seriju. Gledao je film u kome je neki ubica glumio da je duševni bolesnik, pa je pričao o tome kako ima dve ličnosti, dobru i zlu, koje se stalno bore. Na osnovu takve priče komisija veštaka je dala mišljenje da je reč o paranoidnoj šizofreniji, pa je sud izrekao meru lečenja i on se našao na odeljenju za psihoze u zatvorskoj bolnici. Međutim, od terapije za šizofreniju bio je potpuno ukočen, kao zombi. Duševno bolesni i zdravi razlikuju se i po tome kako reaguju na terapiju, jer bolesnima od terapije bude bolje – kaže dr Simić.
Mladić koji je uspeo da uveri sud da je „lud” bio je potpuno ukočen od lekova, pa je molio lekare da ga „skinu sa terapije”. Onda je priznao da je izmislio priču o tome da mu je neka loša osoba u njemu „naredila” da izvrši ubistva. Međutim, presuda je tada već bila pravnosnažna i on će ostati u bolnici dok sud ne ukine meru, a ona će verovatno trajati isto kao i zatvorska kazna za dvostruko ubistvo.
– U ovom slučaju reč je o poremećaju ličnosti, ali takve ubice ne idu u bolnicu nego u zatvor. Isti je slučaj i sa pedofilima. Oni nisu duševno bolesni već imaju poremećaj ličnosti i poremećaj nagona, ali nikada zbog toga ne traže pomoć psihijatra. Bivaju osuđeni na kaznu zatvora, a kad izađu – često ponove delo. Za razliku od njih, duševni bolesnici izuzetno retko ponovo učine krivično delo kada kao izlečeni pacijenti izađu iz bolnice. Lekari zatvorske bolnice su vrlo iskusni i imaju priliku da u jednom dugom vremenskom intervalu opserviraju te pacijente svakodnevno, tako da je gotovo nemoguće da oni pogreše kad napišu predlog da se mera lečenja prekine – kaže dr Slobodan Simić.
Da sistem nije savršen govori i slučaj jednog beskućnika koji je dospeo u zatvorsku bolnicu zbog krađe banana iz prodavnice. Lekari su utvrdili laki oblik šizofrenije, ali je lečenje, srećom, kratko trajalo.
Aleksandra Petrović
objavljeno: 07.05.2012.
