Izvor: S media, 08.Dec.2011, 22:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Komšije: Palko je plakao kao malo dete
"Sastali smo se nedavno mi, vojni penzioneri, u Domu Vojske. Palko se na tom sastanku rasplakao. Čovek od 50 godina, a plakao je kao malo dete! Nije video bolje sutra", kaže za „Blic“ komšija tragično nastradale porodice Ponjiger iz Samačkog vojnog hotela u Batutovoj ulici u Beogradu.
Tragedija se dogodila u utorak, kada su penzionisani kapetan Palko Ponjiger (51) i njegova supruga Ilonka (47) sa trogodišnjim sinom skočili u smrt sa šestog sprata vojnog samačkog hotela. >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << Palko i Ilonka su poginuli, a dečak je čudesnom srećom preživeo.
A u Batutovoj, zgrada vojnog hotela izgleda sumorno i sivo, kao da je svojim stanarima oduzela i poslednju mrvu ponosa.
Tragedija na Zvezdari: Dečak bolje, ali sluti da je siroče!
Tragedija na Zvezdari: Kapetanova poslednja ispovest (VIDEO, FOTO)
Šutanovac: Uzrok tragedije na Zvezdari nije socijalni
Iz ovog sivila je uzalud pokušavao da pobegne Palko Ponjiger sa svojom porodicom. Šest meseci pre tragičnog dana, u potresnoj javnoj ispovesti je otkrio kolegama da je podneo zahtev za beskamatni kredit od Ministarstva odbrane u iznosu od 20.000 evra. Kredit koji neće dobiti. I požalio se da sa sinom i ženom već tri godine stanuje u 15 kvadrata.
Takvih "stanova" je mnogo na 16 spratova vojnog samačkog hotela, u koji se "privremeno" smeštaju ljudi od uniforme, vojne, dok od države čekaju rešenje stambenog pitanja.
„Privremeno“ je ovde rastegljiv pojam, pa su mnogi na ovom mestu dobili decu, odškolovali ih... Ljudi su nezadovoljni, a kada se sretnu na hodniku imaju samo jednu temu: gde je izlaz, šta je rešenje. Razgovore je zamenilo klimanje glavom.
"Ćaskanja ovde odavno nema. Depresija je zauzela mesto osmesima. Tek poneko dete unese malo života u ovu sumornu zgradu. Vojska nas je dovela do prosjačkog štapa, i materijalno i duhovno", objašnjava Miroslav (86), pukovnik u penziji koji već 20 godina živi sam u jednokrevetnoj sobici, bez igde ikoga.
Miroslav je bio prvi komšija nastradale porodice Ponjiger, a jedinu radost pričinjavalo mu je igranje sa njihovim sinom.
"U Sarajevu sam u ratu ostao bez ćerke, sina, zeta i žene. Razmišljao sam tada šta da radim. Da se ubijem? Ne mogu da promenim to što njih nema. Da vrištim? Niko me ne čuje. Da poludim? Niko ne bi primetio. Mali je preslatko dete, voleo sam da se igram s njim, zovem ga "care". Voleo je kada mu donesem krem-bananicu", priča Miroslav, a glas mu drhti.
Svaki dan u ovom, kako li to samo ironično zvuči - hotelu, manje-više je isti. Posle tragedije komšija sa šestog sprata, očaj se dodatno upleo u živote njegovih dugogodišnjih stanara.
"Svi smo mi otpisani" bezvoljno kaže Miroslav.
Toaleti su prljavi, pacovi trčkaju na sve strane
Njegov komšija Milan B. (69) je sa suprugom u sobičku od 16 kvadrata od 1999. godine, kada je došao iz Hrvatske. U 70. godini života, Milan i njegova supruga dele kupatilo sa stanarima još pet soba.
"Toaleti su prljavi, to više i ne može da se očisti. U zgradu nije ulagano decenijama. Pacovi trčkaraju na sve strane. Prozori su truli, pa zalud grejete kad promaja rashladi. Beogradska košava u pojedinim sobama oseća se skoro kao i napolju. Kusturičini filmovi nisu strašni u odnosu na ovo", objašnjava on.
Stanari toplu vodu imaju samo triput nedeljno - ponedeljkom, sredom i petkom, i to u određenom delu dana. Majke sa malom decom kažu da im to najteže pada leti.
(Blic)
