Izvor: Radio 021, 20.Jan.2020, 21:31   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Digitalni nomad Predrag Dragosavac: Narod sa ovakvom elitom ima budućnost samo u horoskopu

Autor knjige "Brazil nije za početnike" i radijskog tripa "Brazilska čorba" danas živi između Stokholma, Beograda, Barselone i Talina u kojem, kaže, život podseća na naše sedamdesete kada su ljudi ključ od kuće ostavljali pod otiračem...

Digitalni nomadi su srećnici koji svoj posao mogu da nose sa sobom zahvaljujući internetu. Novinar i putopisac Predrag Dragosavac jedan je od njih.

Njegov posao danas je monitoring švedskih medija za skandinavsko-baltičku >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio 021 << kompaniju "Infomedia", čija je centrala donedavno bila u Helsinkiju, a od pre mesec dana u Kopenhagenu. Imaju ispostave u petnaestak različitih zemalja. Odeljenje specijalizovano za monitoring, sa švedskim, norveškim i finskim "timovima" nalazi se u Talinu, gde je nominalno i njegova kancelarija. U njemu radi tridesetak ljudi. Govori se švedski, norveški, finski, estonski, ruski i engleski.

"Moj posao je da u 'realnom vremenu' pratim Švedski radio, Švedsku televiziju, komercijalnu televiziju TV4, najveće dnevne listove (Dagens Nyheter, Svenska Dagbladet, Aftonbladet i Expressen) i još nekoliko nedeljnika, regionalnih i specijalizovanih novina i da odmah, ako procenim da je objavljeno nešto relevantno za njih, šaljem 'alarme' klijentima. Za taj 'servis' vezano je petnaestak klijenata, reč je o švedskim državnim ustanovama i velikim švedskim kompanijama".

Kako izgleda život na sve strane, između više gradova i država?

U poslednjih godinu i po, koliko radim to što radim, živim između Talina, Beograda, Barselone i Stokholma. Svaki grad i svaka sredina ima svoje dobre i loše strane, pa se trudim da svuda upijam ono što mi prija i što me nadahnjuje. Kad osetim "zračenje", gledam da dignem sidro pre nego što se suviše "ozračim".

U Švedskoj i na severu naučio sam da budem mirniji, a donekle i da uživam u samovanju. Ne u samoći, nego u miru, tišini, sa svojim mislima. U Barseloni uživam u suncu, svetlu, živosti…

Kako si uopšte stigao do Stokholma i Talina?

Preko Brazila. Šalim se, mada nije ni da nije. Još dok sam nekad davno radio u "Glasu javnosti", sa jednim brazilskim novinarom, koji se u Beogradu obreo zbog devojke, počeo sam da radim radio-emisiju "Brazilska čorba". Puštali smo brazilsku muziku, dovlačili raznorazne goste, pričali o svemu i svačemu.

Pošto su nam dolazili ljudi sa svih strana sveta, iz "Brazilske čorbe" vremenom se izrodila još jedna emisija - "Globalno selo". U tom miljeu "globalnog sela" koje smo stvarali upoznao sam Šveđanku koja je radila u Beogradu i posle nekoliko godina zajedničkog života, početkom 2013. otišli smo u Stokholm.

                                                                                             Baija, severoistok Brazila

                                             

O Brazilu si napisao knjigu "Brazil nije za početnike"?

Šest godina sam iz nedelje u nedelju, na neviđeno, na radiju "prodavao utopiju" o Brazilu, na kraju sam morao da odem tamo i vidim na šta to stvarno liči.

Proveo sam u Brazilu pola godine, i ta knjiga je, rekao bih, neka vrsta hronike kako tog putovanja, tako i te višegodišnje "opsesije" brazilskom muzikom, kulturom, rasnom izmešanošću.

Kako si naučio švedski?

Još ga učim i učiću ga sigurno dok sam živ. Ne, ne verujem da ću ga ikada naučiti.  U romanu "Kod Hiperborejaca" Crnjanski pored ostalog meditira i o tome koliko je (be)smisleno upustiti se u učenje novog (stranog) jezika u zrelim godinama. Ja sam švedski počeo da učim u sličnim godinama kad i on italijanski i ni sam ne znam koliko sam se puta suočio sa pitanjem smislenosti poduhvata.

Razne jezike sam učio (sa promenljivim uspehom), ali nijedan mi nije išao tako teško. Logika jezika, logika spajanja više reči u jednu, izgovor, sve mi je to bilo strano i frustrirajuće. Pri tom, prve poslove koje sam radio, radio sam na engleskom, pa mi švedski nije ni bio neophodan.

U Švedskoj svi manje-više govore engleski, tako da oni, za razliku od Španaca ili Brazilaca koji engleski ne govore, brzo prelaze na engleski čim komunikacija "zaštuca".

Takođe, u Švedskoj je neretko bolje za tebe kad sa Šveđanima pričaš na dobrom engleskom nego na nedovoljno dobrom švedskom. U ovom drugom slučaju, Šveđani znaju da gledaju sa visine, ukoliko strani izgovor (švedskog) ne zvuči engleski, američki, francuski ili nemački. To su kulture prema kojima Šveđani imaju kompleks niže vrednosti, dok prema Slovenima, a i mnogim drugima, znaju da se postavljaju nadmeno. Ali, to je već posebna priča…

Šta u mitu o Šveđankama ima pokriće u stvarnosti, a šta ne?

Mit o Šveđankama stvorio je ponajviše film. Jedan moj prijatelj, filmofil rođen u Beogradu četrdesetih godina, pričao mi je kako su on i njegovi drugari bezbroj puta gledali Bergmanovo "Leto sa Monikom", jer su tu prvi put u životu videli golu ženu. Mit je stvarao i Felini - scena iz "Slatkog života" u kojoj Anita Ekberg ulazi u Fontanu di trevi takođe je ostala urezana u svest više generacija. "Inga from Sweden" je "karakter" koji se pojavljuje kod Džona Votersa, Edija Marfija… Mit se kroz vreme nadograđivao.

Šveđani generalno, a onda i Šveđanke, imaju prirodniji odnos prema telu i nagosti - golo telo nije im "big deal", što bi rekli Amerikanci. U doba kada je u većem delu Evrope i golotinja bila tabu, a pogotovo seks, Šveđani su pravili obrazovne filmove za mlade koji su veoma "tehnicistički" objašnjavali šta je šta - od polnih organa i buđenja hormona, preko seksualne interakcije, do trudnoće i rađanja. Pravili su i obrazovne filmove za sredovečne - sa raznim praktičnim "idejama" kako da osveže i "začine" bračni život. Svašta je još bilo.

Apsolutno stoji da su žene u Švedskoj i Skandinaviji nezavisnije, samostalnije, samosvesnije, ali njihova raskalašnost je potpuni mit. Jedna švedska koleginica, novinarka, koja ima sedamdeset i neku godinu, pričala mi je kako su se ona i njena prijateljica - kada su šezdesetih putovale inter-rejlom kroz Evropu - predstavljale kao Holanđanke, da bi sebi olakšale život. I drugde po Evropi, ne samo kod nas, Šveđanke su zamišljali kao "lake" i podatne.

U novije vreme, moralni kodeks u Švedskoj postao je takav da i (samo) uhvaćen pogled može da se tumači i osudi kao seksualno uznemiravanje. I zbog toga (ali ne samo zbog toga), ljudi u Švedskoj izbegavaju da se gledaju u oči. Rađe gledaju u zemlju. Ili u plafon. Partnere nalaze preko aplikacija i sajtova za upoznavanje.

                                                                                                            (Talin, centar grada)

Kakav je Talin?

Kod nas postoji prilično iskrivljena percepcija o Skandinaviji, Švedskoj, baltičkim zemljama… Moj drugar Nikola, koji poslednjih pet-šest godina živi i radi u Norveškoj, dugo je kukao kako tamo nema pravog grada, kako je i Oslo "selo". Ja sam dosta putovao severom Švedske i takođe mi je dugo bilo "šokantno" kako je to ogromno prostranstvo retko naseljeno.

Čak i u Stokholmu, koji se predstavlja kao prestonica Skandinavije, više se oseća praznina nego gužva. Uz to, grad je na više ostrva, pa uprkos brojnim mostovima i tunelima koji ta ostrva povezuju, nije nadvladan ostrvski duh, i grad uopšte nema jedan centar ka kome gravitira.

Gradovi na severu drugačiji su od centralnoevropskih, mediteranskih, balkanskih i odgovor na pitanje kakav je koji grad, zaista zavisi odakle čovek dolazi i šta su mu referentne tačke. Za deo mojih talinskih kolega, koji dolaze iz manjih gradova i mesta u Švedskoj, Finskoj i Norveškoj, Talin je veliki grad od 450.000 stanovnika, mnogo življi i uzbudljiviji, a u isto vreme jeftiniji za život od njihovih mesta.

U estonskom kontekstu, Talin je velegrad u kome živi trećina Estonije. Fincima je Talin najbliži jug, Rusima je najbliža Evropa, turistima sa ogromnih kruzera to je predvorje Rusije, a Šveđanima odraslim u doba Hladnog rata, to je i dalje Sovjetski Savez.

Kao i svaki drugi dugovečniji grad, i Talin ima više različitih slojeva. Srednjovekovni stari grad, oblikovan prvenstveno u hanzeatskim vremenima, izgleda bajkovito, i u velikoj meri je, na žalost, podređen turistima sa kruzera, koji u Talinu ostaju kratko. Park Kadriorg najlepša je zaostavština Petra Velikog, koji je u njemu podigao prelepu baroknu palatu - danas muzej.

Naselja iz sovjetskog perioda, pak, i dalje isijavaju sumornost, iako i ona izgledaju održavano i "primereno". Najživlji deo grada, koji je i svedočanstvo novovremenske metamorfoze Talina, zove se Kalamaja, što u bukvalnom prevodu znači "ribarska kuća". To staro ribarsko i radničko naselje, sa jednostavnim drvenim kućama, u potpunosti je podmlađeno …

Estonci su kroz najveći deo svoje istorije bili podređeni na tom svom matičnom prostoru - drugi su vladali, oni su bili ribari i seljaci - i živeli su u takvim kućama. Nisu te kuće sada poravnali sa zemljom da bi tu svoju prošlost izbrisali iz sećanja. Naprotiv. Oni te kuće obnavljaju i kroz to iskazuju i svoj status, ali i privrženost "Estoniji".

Štaviše, i nove zgrade se podižu u savremenoj verziji tog "tradicionalnog" stila, i od savremenih materijala, naravno. Pre i posle svega, u gradu, a i u čitavoj zemlji, mnogo je zelenila, šume… I čist je vazduh. Estonci to ističu, i na to su ponosni.

Na švedskom, Baltičko more se kaže Istočno more. Na estonskom to isto more je Zapadno more. U tom smislu, ja lično na Talin gledam kao na "stratešku poziciju" za upoznavanje "druge strane Baltika". Tu se "osećaju" i Finska, i Danska, i Švedska, i Rusija, i Nemačka…

Do Helsinkija se stiže brodom otprilike kao autobusom od Beograda do Novog Sada, blizu su Riga i Sankt Peterburg, do Stokholma je pedesetak minuta avionom. Pri tom, mala kultura, poput estonske, pruža veoma interesantnu perspektivu na te druge, veće kulture, koje su na tom prostoru ostavile svoje tragove.

Fascinantno je kako su Estonci, kao mali narod, uspeli da opstanu pored svih tih sila koje su se "preko njih" tukle i nadgornjavale. Uspeli su da sačuvaju svoj jezik, "ugao", duhovitost, i da naprave iskorak u budućnost, za kakav mi očigledno još uvek nismo sposobni, iako smo pametniji od svih.

                                                 Rt Pakri, kod mesta Paldiski gde su snimane scene filma "Lilja forever" Lukasa Mudisona

Šta je naupečatljivije u življenju tamo? 

Mene život tamo u određenoj meri podseća na naše sedamdesete. Ne deluje mi da su ljudi pod stresom, lepo su obučeni, nisu u iznošenom i pohabanom, nema kriminala, ključ od kuće ostavljaju pod otiračem ili ispod saksije, deca se sankaju i igraju napolju i oseća se boljitak, da ljudi žive bolje nego što su živeli pre pet, 10 ili 20 godina.

Upečatljiva mi je, takođe, i "ruska zima". I u Stokholmu biva hladno zimi, i zima je duga, ali u Talinu je kud i kamo hladnije. Štipa tako da sam se naprečac prisetio Tolstoja iz školske lektire od pre sto godina.

Da li je gradski prevoz i dalje besplatan kod njih?

Jeste, za sve koji u Talinu imaju stalno prebivališe. I dobar je prevoz. Autobusi i tramvaji nisu nužno novi novcijati, ali su čisti, i tačni.

Kakvi su ljudi?

Severnjaci su generalno ćutolozi, pa ni Estonci u tome nisu izuzetak. Štaviše, možda su u ćutologiji čak ekstremniji od drugih, jer tamo doživeh da mi se kolege Šveđani žale na ćutologiju Estonaca, a Šveđani su pričljivi i druželjubivi ubilo se. To podneblje je takvo da su od oktobra, kad se smrkne, svi "meteopate" i reže u samoći. Počnu stidljivo da se smeše tek u proleće, kad napokon svane.

Moja iskustva sa Estoncima ponajviše su vezana za posao i pozitivna su. Nema zamajavanja, dogovor i ugovor se poštuju.

                                                                     Arhitektura: porodična kuća u Talinu

Imaju li pojma odakle dolaziš?

U Estoniji nije bilo, i još uvek nema mnogo stranaca, tako da su im stranci - koji nisu Rusi ili ex-Sovjeti - u principu interesantni, pa tako valjda i neko poput mene. Imaju pojma o nama otprilike koliko i mi o njima - daleko im je to, i maglovito.

Jedna od zaostavština sovjetskog eksperimenta u Estoniji je između 20 i 30 posto stanovništva ruskog i "sovjetskog" porekla. Posle raspada Sovjetskog Saveza i proglašenja estonske samostalnosti dugo je bilo međunacionalnih tenzija, ali je napetost vremenom, ipak, splašnjavala i došlo se do nekog modusa "miroljubive koegzistencije", ali ne baš i do harmonije.

U svakom slučaju, (neki) Rusi se jako obraduju kad čuju da sam iz Srbije. Nisam siguran ni da oni znaju gde je tačno Srbija, ali znaju da su Srbi pravoslavni i da vole Ruse.

Ima li našeg sveta tamo, da li je to nova emigracija?

Možda nekog ima, ali ja nikoga do sada nisam sreo. Na poslu mi rekoše kako su imali i imaju radnike iz raznih krajeva Evrope, ali da iz Srbije nikoga pre mene nisu imali. Opet, imajući u vidu kako se tretiraju radnici u Srbiji, i gde sve naši ljudi odlaze "trbuhom za kruhom", i pod kakvim (ne)uslovima, mislim da je pitanje vremena kada će otkriti i Estoniju.

Koliko si često ovde?

Dolazio sam manje-više redovno svih ovih godina, ali na kraće. U poslednje dve godine ostajao sam duže. Na putu od aerodroma do grada uvek dobijem brifing o svemu što sam propustio. Ritual mi je da što pre budem sa roditeljima i najbližima. Uprkos svemu, i posle svega, nigde drugde ih nemam toliko.

Koliko ti mi s distance izgledamo šizofreni?

Plašim se da to "mi" iščezava, ako već nije iščezlo. Iz aviona se vidi brutalno raslojavanje društva koje je ne tako davno bilo zaista srednjeklasno i prilično egalitarno. Vidi se i mnogo nezadovoljstva, nepravde, laži, bahatosti, prostakluka, zapuštenosti...

Meni je mučno i groteskno više nego šizofreno kad vidim kako se u jednoj od najsiromašnijih zemalja Evrope - što Srbija na žalost jeste - šire, razmeću i bahate oni koji su svoja bogatstva stekli na toj opštoj bedi i nesreći; kako besne propovednici vrline i skromnosti uniformisani u mantije; kako se kao pauni šepure načelnici bolnica u kojima sestre katetere prazne u kofe i gde od smrada iz "toaleta" oči ispadaju.

Mogao bih da nabrajam još, ali to su opšta mesta. Opet, ljudi su toliko oguglali da ni na šta više i ne reaguju. Kao da mnogi žive po inerciji.

Kako ti izgledaju novine i novinarstvo kod nas? 

Izgledaju mi tako da se zadovoljavam pogledom na njih iz daljine. Uglavnom nemam želju ni da ih dotaknem. Mnoge od tih vajnih urednika i lično znam ("ko zlu paru") i, što kaže naš narod, ni orah im iz ruke ne bih uzeo.

Kako se informišeš o nama?

U današnjem vremenu, ne samo kod nas, najveći izazov nije kako doći do određene informacije, nego kako se odbraniti od milijardu gluposti, poluinformacija, i svakvog "spama" kojima nas na svakom koraku zasipaju. Kod nas je (dez)informativna situacija još ekstremnija nego u uređenim društvima gde postoji širok i koliko-toliko demokratski i pluralan javni diskurs.

U mejnstrimu praktično nema više medija koji su u službi javnosti (manje-više svi su u funkciji zaglupljivanja i onepismenjavanja), a i ako ima neke alternative ili andergraunda, to skoro da i nije vidljivo. Opet, s obzirom da se tu ni akteri, a ni "žvaka", ne menjaju decenijama, nekome ko poznaje (večnu) matricu nije teško da sabere dva i dva. Ukratko, ono što (mi) je važno ovako ili onako, pre ili kasnije, dođe do mene.

                                                                                Södermalm - Stokholm

Po čemu smo svet? U čemu smo mimo sveta i nema nam pomoći?

Evo jednog primera za koji mislim da je ilustrativan. Od početka 2013, kada sam otišao u Švedsku, do danas, niko iz Srbije i bivše Jugoslavije u švedskoj javnosti nije dobio toliko pozitivnog publiciteta kao Marina Abramović. "Evropska premijera" njene velike retrospektivne izložbe "Čistač” bila je početkom 2017. u Muzeju savremene umetnosti u Stokholmu i to je za Stokholm bio prvorazredni događaj. Čitava švedska kulturna elita došla je na "poklonjenje", najveći švedski listovi objavljivali su priče o tome na "duplericama", na televiziji je bilo bezbroj priloga, intervjua, komentara…

Niko, ali niko drugi sa tog našeg podneblja, u Švedskoj, u poslednih šest-sedam godina, nije dobio tu vrstu javne i medijske pažnje i divljenja. Onda ta ista izložba dve i po godine kasnije dođe u Beograd, i upravo ona "kulturna elita" koja tu najviše kukumavči o Evropi i za Evropom ne može da se zaustavi u polivanju fekalija po toj Marini Abramović.

Iz znatiželje, da vidim reakciju, švedskoj prijateljici, koja mi se razdragano javila kad je pročitala vest da Marina Abramović izlaže u Beogradu, pokazao sam karikaturu koja se prenosila socijalnim medijima kao nešto jako smešno, a na kojoj su jedno pored drugog Marina Abramović, mala Greta Tunberg i Ivan Tasovac.

Naravno, ništa joj nije bilo jasno, što je sasvim logično, jer nešto tako imbecilno ljudi u "Evropi" i ne mogu da razumeju. Na stranu sad što se pljuvanje po Greti Tunberg u Švedskoj (i ne samo tamo) po difoltu smatra degutantnim, to je posebna tema.

Omalovažavanje Grete Tunberg u Švedskoj (i ne samo tamo) dođe kao neka vrsta "lakmusa" koji ukazuje gde ima minimuma zdrave pameti, a gde ne. Ismejavanje i "raskrinkavanje" Grete iz balkanskih smrdi-gradova u kojima ne može da se diše od smoga i zagađenja, samo po sebi je indikativan pokazatelj stanja (ne)svesti.

Kada je pak o Marini Abramović reč, dobronamerni Šveđani zaista ne mogu ni da pojme da neko iz Srbije, koja ima tako groznu međunarodnu reputaciju, pa još neko iz Srbije ko navodno stremi Zapadu i Evropi, bude toliko zlurad, maliciozan i da izliva fekalije na jednog od retkih iz te Srbije koji na tom Zapadu i u toj Evropi predstavlja veličinu par ekselans.

Njima je uspeh Abe bio podsticaj da muzičku industriju uzdignu u jednu od vodećih industrija po prihodu i da stvore na desetine, ako ne i stotine, međunarodno uspešnih muzičara raznih profila.

Šveđani bi zamajac i "otvoren prostor" kakav stvara globalni uspeh, poput uspeha Marine Abramović, iskoristili da "profuraju" još 10 ili 20 drugih, ne ulazeći uopšte u analizu "ličnosti i dela" onog prvog. Pa, mnogima se u Švedskoj ne sviđa kako "mračno" je Stig Lašon prikazao Švedsku i švedski sistem, ali je globalna popularnost njegovih knjiga iskorištena da se svetu "uvalja" još desetina švedskih pisaca krimića, a onda još i filmovi i tv-serije pride. Njihova filozofija je da koriste i najmanju šansu. Naša je, izgleda, da promašujemo zicere.

Da skratim, i ono malo amazonskih plemena još nedotaknutih civilizacijom su svet, pa smo to svakako i mi, kakvi god bili. To što naša priča još uvek nije sinhronizovana sa evropskom, i što smo mimo sveta, prvenstveno je odgovornost "elite" ili "elita", kako god. Zato mislim da narod sa takvom elitom ima budućnost (jedino) u horoskopu.

                                        Zaliv u kojem je bila luka Petra Velikog i podmornicka baza u sovjetsko doba - 50 minuta vozom od Talina

Koja je geografija ostavila na tebe utisak takav da bi se odmah preselio u nju? 

Na severu čovek "za sva vremena" nauči da vrednuje svetlost i sunce, tako da bi moj prvi utopijski izbor bio Mediteran. Ali, dovoljno sam se puta selio i seljakao da znam da preseliti se nije tek tako ni kad se seliš u susedni ulaz, a kamoli kad ideš u drugu zemlju, jezik, kulturu, sistem, mentalitet…

Voleo da putujem tuda-svuda, ali ne i da se više selim i seljakam. Šveđani putuju više nego bilo ko drugi na svetu, mnogo ih je koji rade po raznim inostranstvima, ali se Šveđani i vraćaju, i ma koliko asocijalni bili, njihove porodice su u Švedskoj, i ma koliko retko to bilo - okupljaju se. Na tome im najviše zavidim. Bio bih najsrećniji kada bi tu kod nas moglo lepo i dostojanstveno da se živi.

Autor: Snežana Miletić

Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.

Nastavak na Radio 021...