Izvor: Politika, 13.Avg.2011, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pustinja Kalahari, muzička inspiracija
Veliki broj mojih kompozicija ne odnosi se na gradove, već na reke i planine. Mi smo otišli sa naše zemlje i živeli u gradovima, gde smo bili odvojeni od svoje kulture. I pre nekoliko godina, odvojio sam nešto para i kupio farmu od 800 hektara, po njoj trče južnoafričke antilope i nojevi, imamo vodu, različito voće, kaže kompozitor Abdulah Ibrahim
Abdulah Ibrahim je rođen u Kejptaunu (Južnoafrička Republika) 1934. godine, kao Adolf Johanes Brend. Klavir je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << učio od sedme godine, da bi u petnaestoj postao profesionalni muzičar, pod umetničkim imenom Dolar Brend. 1962. godine emigrirao je u Evropu, nastanjujući se u Cirihu, gde ga je čuo Djuk Elington i organizovao snimanje albuma „Duke Ellington Presents the Dollar Brand Trio“. Godine 1965. Brendov trio je oduševio publiku na Njuport džez festivalu, otvarajući pijanisti prolaz u džez elitu. Prihvatajući islam 1968. godine, uzima današnje ime Abdulah Ibrahim. Tokom duge i postojane solo karijere, objavio je preko 40 albuma, stvarajući originalnu muziku pod dubokim uticajem afričkih korena. Na ovogodišnjem izdanju festivala Heineken Jazzaldia u San Sebastijanu nastupio je u septetu Ekaya sa četiri duvača, predstavljajući program sa aktuelnog albuma „Sotho Blue“ (2010). Nismo propustili priliku da ga bolje upoznamo...
Evocirajući uspomenu na najvećeg mentora Djuka Elingtona, setio se pet koncerata na kojima ga je zamenio. „Bio sam zapanjen i blagosloven kada me je Djuk upitao u Njujorku da sednem za njegovu klavirsku stolicu i zasviram sa orkestrom, pošto mu je iskrsao neki posao na Zapadnoj obali. Jedva sam čekao takvu privilegiju! Ali, ja sam do tad samo slušao njihove ploče, a ono što oni rade na koncertima ne nalazi se na pločama. Na primer, ako bi svirali ’Things Ain’t What They Used To Be’, koja je dvanaestotaktovni bluz, bio sam ubeđen da sam je dobro uvežbao. A onda sam primetio da se uopšte ne uklapam. Šta se desilo? Oni su svirali dvanaestotaktovni bluz, a onda je solista, npr. trubač, trebalo da siđe niz stepenice do fronta bine da preuzme solo: postojao je četvorotaktovni brejk da bi on imao vremena da siđe. A onda bi bilo još četiri takta brejka da se vrati na mesto. Ja to uopšte nisam znao, i totalno sam zabrljao.“
O odluci da diskografsku karijeru veže za Evropu (ENJA Records i Intuition, obe iz Nemačke) kaže: „Već prilikom prvih susreta sa američkim muzičarima po dolasku u Evropu, saznao sam da se najbolji džez ne svira u Americi, nego u Evropi. Ljudi poput Elingtona su mi govorili: ’Mi nemamo takvih prilika’. Elem, ja sam se, kao neko ko je došao iz Južnoafričke Republike, toliko radovao pomenutim koncertima sa Elingtonovim bendom, da nisam shvatao da smo svirali na ’balu debitantkinja’. I za vreme pauze, mi bismo svi morali u kuhinju, jer nam nije bilo dozvoljeno da se mešamo sa gostima. Kada sam se obreo u kuhinji, pored Džonija Hodžisa i Pola Gonzalesa, palo mi je na pamet – hej, mislio sam da sam ovo ostavio iza sebe u Južnoafričkoj Republici. Najbolje predstavljanje džez muzike bilo je i ostalo u Evropi, zato što Evropa poseduje dugu tradiciju koncertne kulture. Big bendovi u Sjedinjenim Državama bili su orkestri za ples, kao što smo i mi u Južnoafričkoj Republici svi počeli svirajući muziku za ples, dok smo u Evropi bili u prilici da sviramo prave koncerte.“
Da li mesto na kome nastupa igra ulogu u načinu na koji će se predstaviti? „Mi imamo tonsku probu pred koncert koja je veoma važna, jer moramo da sarađujemo sa inženjerima zvuka. Ponekad imam problem što oni ne razumeju da je naša muzika prilično akustična, dođemo na probu i vidimo da je postavljena oprema za rok grupu. I onda sve to rastavimo. Kažemo mu – ne treba nam to, ni to. I na kraju su inženjeri zvuka veoma uzrujani, jer mogu da idu kući. Ali mi znamo da će ih promotori svakako platiti. Pa, kada pravimo tonsku probu, mi počnemo da sviramo akustično. A onda, ako nam je nešto potrebno, mi to dodamo. Mnogi auditorijumi u kojima sviramo imaju tako fantastičnu akustiku da je moguće svirati bez ozvučenja.“
Komentarisao je i raznovrsnost formata za koje piše. „U biti ja sam kompozitor. Nažalost, takođe umem i da pomalo sviram klavir. Pa kao kompozitor za klavirom, ja uvek čujem ono što bih želeo da predstavim – duet, trio, ili gudački kvartet, big bend ili simfonijsko delo, ili formu sa sedam muzičara koju ima moj današnji sastav ’Ekaya’. Razlog zašto se retko predstavljam u širim formatima je novac. Na sreću, tu i tamo mi neko naruči i plati da napišem i neko simfonijsko delo.“
Da li puno vežba i u ovim godinama? „Nemam koncertni klavir tamo gde živim, što je dobro. Jer ponekad, ako provodite previše vremena sa instrumentom, dobijate tendenciju da dok improvizujete budete previše pametni. Da svirate zvučne primere(sound bytes) umesto da opušteno improvizujete.“
Nedavno je kupio farmu u zelenom Kalahariju, planirajući da tu preseli svoju Akademiju M7 (muzika, pokret, medicina, meditacija, borilačke veštine, meni, masters), koju pohađaju mladi talenti iz Južnoafričke Republike. „Veliki broj mojih kompozicija ne odnosi se na gradove, već na reke i planine, povezane su sa zemljom. Kao dečak, oduvek sam sanjao o Kalahariju. Jer ključ rešenja sukoba u Južnoafričkoj Republici jeste zemlja. Mi smo otišli sa naše zemlje i živeli u gradovima, gde smo bili odvojeni od svoje kulture. I pre nekoliko godina, odvojio sam nešto para i kupio farmu od 800 hektara, po njoj trče južnoafričke antilope i nojevi, imamo vodu, različito voće... A pre dve godine južnoafrička vlada je pokrenula projekat, subvencionišući upotrebu solarne energije. I mi smo napravili mali solarni kolektor, shvatajući da se farma nalazi u srcu projekta – Kalahari ima najveći potencijal za solarnu energiju na svetu. Pa, ako to imamo, možemo da pomognemo ljudima u ruralnim sredinama koji nemaju električnu energiju, struju u bolnicama, i to ćemo i učiniti.“
Primećujem da je i Džo Zavinul poslednjih godina živeo u Malibuju. „To se dešava na globalnom planu. Ljudi počinju da shvataju da je bolje da obnove svoju vezu sa zemljom. U Japanu, na primer, zbog akcidenta sa nuklearnom centralom, oni sad ispituju mogućnosti solarne energije. Ideja je da zaista pogledamo u sebe. O tome se radi i u muzici, težimo unutrašnjem spokoju.“
Za kraj nam je uputio savet kako da uhvatimo majmuna: „U Africi, oni su stalno oko vas, zaviruju u kuće i proveravaju šta radite. I mi smo shvatili da majmuni imitiraju. Pa, ako želiš da ga uhvatiš, uzmeš orahe i jedeš ih. Majmun te gleda. A ti staviš orah u rupu i staneš sa strane. Onda majmun dođe i vidi orah unutra, provuče ruku i uhvati ga. Ali rupa nije dovoljno velika da bi mogao da izvuče ruku, a neće da pusti orah – ako bi ga pustio, bio bi slobodan. I onda možeš lepo da prošetaš do njega i da ga uhvatiš. To je naš princip spokoja. To takođe predstavlja i princip kako živeti.“
Vojislav Pantić
objavljeno: 14.08.2011.
