Izvor: Politika, 10.Jun.2011, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kip slobode u solarijumu
Ovogodišnju smotru vizuelnih umetnosti u Veneciji zapamtićemo pre svega po nagradi Unikredit grupe Dragoljubu Raši Todosijeviću, prisustvu Marine Abramović i Salmana Ruždija, štrajku vaporeta...
„Ako oni žele rat, mi želimo mir. Ja samo pokušavam da povratim nešto od mog nacionalnog dostojanstva.”
Ovo je na „Fejsbuku”, dan pre nego što je poginuo u uličnim nemirima napisao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << egipatski umetnik Ahmet Basioni (1978–2011) čiji je rad izložen u paviljonu Egipta na ovogodišnjem 54. bijenalu u Veneciji. Ahmet Basioni je godinu dana pre revolucije tokom 30 dana izvodio performans trčanja u mestu sa senzorima instaliranim u obući i na telu, sa namerom da taj akt prevede u vizuelni kodirani dijagram. Paralelno uz ovaj performans u paviljonu Egipta emituju se snimci sa trga Tahrir, gde je 28. januara Ahmet Basioni snimajući prelomne istorijske događaje poginuo. Iz egipatskog paviljona se izlazi sa osećanjem tuge i potresenosti, ali sa umetničkog aspekta možda baš ovaj rad predstavlja prekretnicu u dosadašnjoj izlagačkoj praksi ove zemlje fokusirane pretežno na izrazito tradicionalnu prezentaciju.
Broj zemalja učesnica uvećava se svakim bijenalom, pa je ovog puta bilo 89 nacionalnih prezentacija i 82 umetnika na centralnoj izložbi po izboru umetničke direktorke Biče Kariger (Švajcarska). Temu centralne izložbe Biče Kariger definisala je kao ILUMInacije (ILLUMIinations) kao igru značenja reči svetlost i nacije. Centralna izložba postavljena je, uobičajeno, u centralnom paviljonu u Đardinima i nekadašnjem industrijskom objektu Arsenali.
Prvi prizor pred posetiocem koji ulazi u centralni paviljon jesu tri velike Tintoretove slike. „Tintoreto je svetlost, ali i način na koji je svetlost predstavljena – nematerijalnost, intenzitet, epifanija”, kaže Karigerova. Prisustvo Tintoreta u bijenalskom svetu savremene umetnosti umetnička direktorka takođe tumači i kao mogući čin provokacije u odnosu na savremenu umetnost i njenu samodovoljnost, odnosno kao mogućnost uzajamnog dijaloga.
Loran Heđi, direktor Muzeja u Sent Etjenu, u izjavi za naš list prokomentarisao je centralnu izložbu kao „nekoherentnu i nedovoljno kvalitetnu”.
„Izložba u Arsenalima je haotična, a centralni paviljon ne razumem. Možda zato što ima mnogo ljudi, ne bih još sudio. Bijenala koja su radili Bonito Oliva, Žan Kler i Đermano Čelant imala su pravi koncept, za razliku od ovih potonjih koja sve više predstavljaju kvantitativnu akumulaciju”, rekao nam je Loran Heđi.
Na centralnoj izložbi u Arsenalima izdvajaju se radovi nagrađenog Kristijana Marklaja „Sat” sa projekcijama čuvenih svetskih javnih satova i insertima iz poznatih filmova sa kadrovima i likovima fokusiranim na vreme, neverovatan doživljaj u klaustrofobičnom liftu indijskog umetnika Džidžija Skarije, kao i sličan osećaj u mračnom ambijentu na gumenoj podlozi sa jednoličnim piskavim zvukom koji je kreirao takođe nagrađeni Harun Mirza (Srebrni lav). Pažnju zavređuju i Tomislav Gotovac odnosno Antonio Lauer i BADco u paviljonu Hrvatske (smešten u Arsenalima), preparirani golubovi Mauricija Katelana u svakoj sobi centralnog paviljona, video-instalacija Pipiloti Rist...
Tokom trodnevnog vernisaža redovi koji se formiraju ispred pojedinih paviljona u Đardinima strpljivo se čekaju i po dva sata. Toliko smo, na primer, stajali da bismo ušli u paviljon Velike Britanije koji je umetnik Majk Nelson pretvorio u autentični ambijent karavan-saraja iz 17. veka, slično projektu koji je predstavio pre osam godina na bijenalu u Istanbulu. Umetnik je vezu između Venecije i Istanbula pronašao u činjenici da su oba ova grada nekada bili veliki trgovački centri na osi istok–zapad i obratno.
Redovi ispred paviljona ne znače da ćemo unutra obavezno videti i dobru umetnost. Umetničke intervencije su često konstruisane tako da dozvoljavaju ulazak malog broja posetilaca, ali su redovi, namerno ili ne, svakako u funkciji dobrog marketinga.
Čekalo se i za ulazak u paviljon Nemačke koji je osvojio „Zlatnog lava“ za najbolji nacionalni paviljon, mada se u internim nagađanjima na ovaj paviljon nije tipovalo. Nemački paviljon je takođe reorganizovan iznutra i spolja. Umesto „Germanija” stoji natpis „Egomanija”. Unutra je smeštena monumentalna instalacija „Crkva straha za stranca u meni“, kao simbol straha umetnika Kristofa Šlingensifa od bolesti tumora od koje je i preminuo u avgustu 2010. godine, pa je izložbu dovršila kuratorka Suzana Genshajmer. Šlingensif je bio veoma poznat i kao politički aktivista i između ostalih i reditelj filma „Nemačka trilogija” u kome se razračunava sa nemačkim rasizmom i ksenofobijom od Hitlera do pada Berlinskog zida.
Strpljenja je trebalo i ispred paviljona SAD gde na izložbi „Glorija” umetnici Dženifer Alora i Giljermo Kalzadila kroz performans, skulpturu, video i zvuk, kao i učešće pravih atletičara u performansima, zauzimaju ironičan stav prema globalnoj trgovini, nacionalnom identitetu, militarizmu, kultu tela, uz upotrebu rekvizita iz fitnes centara i kozmetičkih salona. U solarijumu je i „tamnoputa” Statua slobode.
Ispred američkog paviljona postavljen je izvrnuti tenk, a na gusenicu je odozgo postavljena traka za trčanje na koju se u jednom trenutku penje atletičar i džogira.
Kao potencijalni favorit ovogodišnjeg bijenala neretko je, interno, spominjan čuveni Kristijan Boltanski koji je izlagao u paviljonu Francuske instalaciju pod nazivom „Chance”, sa naglaskom na dvostruko značenje u engleskom i francuskom jeziku, kao slučajnost odnosno sreća.
Paviljon je „premrežen“ čeličnom konstrukcijom kroz koju se, kao u nekoj štampariji kreće traka sa portretima novorođenih beba čiji su likovi preuzeti iz poljskih novina. Povremeno se čuje zvonce, traka se zaustavlja na liku jedne bebe i njeno lice se pojavljuje na monitoru. Jedno dete je izabrano slučajem, za dobar ili loš život. Digitalni brojevi sa jedne i druge strane čelične konstrukcije u zelenoj boji pokazuju broj rođenih, a crveni broj svakodnevno umrlih u svetu. Rezultat je 200.000 novorođenih spram umrlih.
„Ako ne verujete u sudbinu, ne verujete ni u sreću, ni u slučajnost“, kaže Kristijan Boltanski.
Na naše pitanje zašto je izabrao baš poljske bebe, odgovara – „slučajnost“.
Kristijan Boltanski izjavljuje da nastoji da se bori protiv Boga, a ne da prihvata njegovu snagu:
– Ako Vas boli glava, uzećete aspirin, a ako uzmete aspirin to znači da se borite protiv Boga – kratko objašnjava za „Politiku” Kristijan Boltanski.
Paviljon Poljske bio je ove godine specifičan zato što u njemu prvi put nastupa umetnik koji nije Poljak. Reč je o izraelskom umetniku Jaelu Bartani koji je predstavio filmsku trilogiju o zamišljenom Pokretu jevrejskog preporoda u Poljskoj, odnosno o pozivu da se tri miliona Jevreja vrati u Poljsku, zemlju svojih predaka. Filmovi se bave odnosom Evrope i Jevreja u današnjim uslovima globalizacije.
Ovogodišnji bijenale u Veneciji zapamtićemo pre svega po nagradi Unikredit grupe koja je na svečanosti u palati Grasi dodeljena Dragoljubu Raši Todosijeviću, što podrazumeva otkup jednog rada za kolekciju Unikredita. Srpski paviljon „Svetlost i tama simbola” sa monumentalnim instalacijama Raše Todosijevića ponudio je čistu i preglednu postavku, za razliku od drugih paviljona, koji su često bili koncipirini u formi lavirinta ili arhitektonskih (re)konstrukcija. Zapamtićemo ga i po prisustvu Marine Abramović u paviljonu Crne Gore i njenom projektu „Obod i bistre vode” za fabriku „Obod” na Cetinju koja će postati centar za umetnost performansa, po retrospektivi Džulijana Šnabela u muzeju Korer, predavanju Salmana Ruždija, a možda i po štrajku „gradskog prevoza” – vaporeta, dan uoči početka bijenala kada pristiže većina gostiju koji su bili prinuđeni na razne varijante snalaženja.
Marija Đorđević
objavljeno: 11.06.2011.
Pogledaj vesti o: Facebook
