Izvor: Politika, 25.Nov.2008, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sve se menja, sem neženja
Jablanica, najprostranije selo Srbije živi svoje dane između realnosti posustale privrede i očekivanja od razvoja turizma
Jablanica na Zlatiboru – U Jablanici, na Zlatiboru, najprostranijem selu u Srbiji, sve se menja sem – broja neženja. Tako, u šali i zbilji, govore meštani ovog planinskog kraja, nekad čuvenog po velikom broju neoženjenih momaka, mnogih već u zrelom životnom dobu.
– Ne tako davno, pre 10–20 godina, kada se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << o njoj češće pisalo i pričalo, Jablanica je imala oko 1.000 stanovnika, i oko dvesta neženja. Danas ima oko 800 žitelja, a oko 150 neoženjenih – pričaju nam u domaćinstvu penzionisanog rudara Miša Milekića domaćin i njegovi gosti: seoski veterinar Dragiša Slović i Milekićev kolega, rudar u penziji, Dragomir Kokorović.
Privredne nedaće su se, kažu, ovde i te kako osetile. Oko 150 meštana nekad je radilo u obližnjem rudniku magnezita. U jablaničkoj zemljoradničkoj zadruzi – koju su zvali „majka za seljaka” jer im je proizvode otkupljivala, a robu i za pare i bez para, na poček, davala – još stotinak njih. Šivara kožne galanterije „Mladost” zapošljavala je oko 70 radnika. Na železnici, čuvanju barske pruge i drugim železničkim delatnostima, takođe je bilo radnih mesta za Jablaničane. Uz poslove sa drvenom građom, stočarstvom i drugim, lepo se prihodovalo, a kad se dobro živi, govorilo se, i neženje će se valjda lakše poženiti.
– Ali, kola nam pođoše nizbrdo. Početkom 2000. godine poče kriza u rudniku magnezita, muke oko privatizacije, ostadoše ljudi bez posla. Sad u njemu niko ne radi, samo čuvari su tu. Sa šivarom slična priča: propala je, plafon i krov popadali. Ni zadruga više nije „majka za seljaka”. Udružila se s nekom drugom zadrugom, malo zaposlenih ostalo, na prste se mogu izbrojati. Ni na železnici nije pesma, neki su je napustili i uzeli otpremninu. Imali smo u selu i poštu, ambulantu, javni prevoz. Sve to danas slabo radi ili ne radi. Signal televizije nikakav, selo smo među brdima, satelitske antene koristimo. Škola ima 32 đaka, a nekad je bilo i deset puta više – govore nam, nadopunjavajući jedan drugog, naši sagovornici.
Ipak, ne posrću pred neprilikama ovi gorštaci, navikli da se kroz život snalaze. Sve više se o razvoju seoskog turizma ovde razmišlja. Uslove imaju odlične, blizina novog skijališta na Torniku im ide naruku. Vazduh čist, hrana zdrava, a crkva brvnara iz 1838. sa čuvenim sobrašicama retkost je kakve nema nadaleko. Selo je kao stvoreno za odmor od naporne gradske svakodnevice. Ili, kako je ovaj kraj stihovima opisao ovdašnji veterinar i pesnik Dragiša Slović: „Ako bi se birala planinska lepotica,/ mis bi bila moja Jablanica,/ sa Tornikom uzdignute glave,/ gledam širom horizonte plave./ Ako baciš pogled ka istoku,/ Avala ti već svetli u oku,/ ako želiš videt Crnu Goru,/ ugledaćeš pleća Durmitoru”.
– Osnovali smo turističko udruženje, predstoji kategorizacija pet kuća spremnih za prijem gostiju, obnavljamo ugostiteljstvo. Dolazili su neki Beograđani i Novosađani, pa otišli punih pluća i zadovoljni. Vodu sa izvorišta „Didanska vrela” iskoristićemo da napravimo bazen. Ima još puno ideja, nadamo se pomoći opštine Čajetina – kaže nam jablanički ugostitelj Novica Kokorović.
U Jablanici se nadaju i povoljnim kreditima za razvoj turizma, dvadesetak domaćinstava spremno je da se bavi tom delatnošću. Kad zaživi turizam, veruju, sve će uz njega početi da se razvija. Pa valjda će i meštani, mladi a i oni nešto stariji, izaći iz „kruga neženja”.
Branko Pejović
[objavljeno: 25/11/2008]
