Izvor: Politika, 02.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sendviči složne braće
Kako se Miloš Novaković (Beograđanin, 27) zvani Kifla uspešno osamostalio sopstvenim trudom i zajedničkim poslom
Kada se Srbi slože, a ako su još i braća, onda se može dogoditi i čudo, makar toliko malo „ekonomsko” čudo, kao što je uspeh jednog sitnog preduzeća, čije ime ne pominjemo. Iovako tri mlada čoveka iz Beograda smatraju da je dobra preporuka najbolja reklama za ono što prave i prodaju. U početku su to bili samo vakuumirani, dugotrajni sendviči, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << danas su to i salate s produženim rokom trajanja do 14 dana, bez upotrebe konzervansa, kao i kolači po licenci. Posluju od 2001. godine, a od 2003. rade slani i slatki „ketering” za koktele, prijeme i proslave.
Njih trojica se zovu Marko Arsić, Igor i Miloš Novaković. Dva rođena brata s bratom od tetke počeli su posao (uz pomoć oca Slobodana Novakovića), nabavili radni prostor i mašine i krenuli u danonoćan rad: obilazak mogućih kupaca (kafići i prodavnice), rad po porudžbini, da bi potom robu razvozili širom Beograda. Prvo su dnevno isporučivali po 10 sendviča, da bi u najboljim danima dostizali i cifru od 1.000. Po potrebi zapošljavaju od šest do 13 radnika.
Miloš Novaković je jedan od trojice braće. Rođen je 1981. godine u Beogradu. Školski drugovi su ga nazvali Kifla, manje zato što mu je otac bio pekar, više zato što bi često, još u osnovnoj školi „Sveti Sava”, grickao ovo pecivo, za vreme odmora, pre i posle škole. Davao bi i drugima, nije bio cicija, a skromnost ga je činila sasvim neupadljivim. Imao je pet godina kada su mu se roditelji razišli. Otac je otišao poslom u Zagreb, a on i stariji brat su ostali na Čuburi, s majkom. Nisu to baš bile vesele godine za odrastanje. I njega i drugare čikale su ulične zamke. Izbegavao ih je vešto, kao da vozi bicikl između oštrih parčića stakla. U školi tako-tako; nisu ga mnogo zanimali sadržaji dosadnih udžbenika, završio je osnovnu, upisao srednju ugostiteljsku, došao do kraja i stao... Pamti jutarnja čekanja u redovima, ulične dilere, benzin u flašama, ratove za koje nije stasao, ali jeste docnije za vojsku, koju je odslužio časno i kao pravi drug pomagao svakome kome je mogao da pomogne. Kao brzog na dobrom delu znaju ga i vršnjaci iz generacije stasale devedesetih godina u Beogradu. Neki su otišli „napolje”, drugi su završavali fakultete, treći su po splavovima i kafićima zamenjivali noći za dane. Miloš nije odlazio u inostranstvo, ali nije ni gluvario; sastajališta mladih obilazio je kombijem, razvozeći svakog dana, u svako doba, po potrebi. Proizvodnja je porasla, menadžer Marko je zainteresovao nove mušterije, jer kada je roba dobra, ona „ide”, pronalazi kupce. Od budućnosti nije očekivao mnogo, znao je da mora dobro da se potrudi kako bi dostojno živeo.
Danas vozi dobar automobil, sredio je stan, može da uštedi i proširi posao. Kifla je danas „zadužen za papire”, sedi u kancelariji za kompjuterom i sređuje podatke, prima i šalje robu, a kad ga pitam šta je on u firmi, kaže: „Ništa. Sedim i fakturišem robu. Živim bezbrižnije, ne moram da mislim šta ću sutra jesti, vreme je da biram devojku za ženidbu, imam dobre prijatelje...”
Nikad se nije vajkao, samo je ćutao i radio. Više ne raznosi sendviče kombijem, samo je „odgovorniji za više stvari”, a, što se tiče kombija, sada je kupljen još jedan, tako da robu raznose dva vozača.
Milorad Ćirilović
[objavljeno: 03/03/2008]
