Izvor: RTS, 21.Nov.2015, 00:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rabadžiluk - zanat koji izumire
Nekada su se najbolja drva spuštala sa planina, volovskim zapregama i to su radili najbolji i najjači momci i muškarci, rabadžije. Bio je to težak, ali dobar posao od koga je porodica mogla da živi. Danas je rabadžija sve manje, a još manje ih je oženjenih.
Ovako se s najnepristupačnijh kosina Zlatara vekovima spuštaju letina i drva. Dan ovih ljudi počinje pre svitanja, a završava duboko u noć.
>> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << />
"Pokušavao sam da radim nešto drugo ali volim da radim ovo, volim da sam u šumi na čistom vazduhu da se čujem i da galamim na volove", kaže rabadžija Nenad Grbović.
Mladi u rabadžiluk sve ređe idu, a kako kažu, i volova je sve manje.
Milivoje Cmiljanić ističe da je vo rođen za šumu, jer mašine gde prođu, kako kaže, sve unište.
U zahvalnost rabadžijskom hlebu koji ga je othranio, oca Mila s volovima, Grozdimir Grbović uklesao je na spomenik.
Grozdimir, koji je šumar, kaže da je njegov otac od 12 godine radio kao rabadžija. Sa volovima je doživeo duboku starost tako da sam rešio baš i na spomenik da mu ih stavim, dodaje Grozdimir.
Rabadžijski život ima i lepšu stranu, poput pesme i dobru čašice. Nedostaju samo devojke za udaju.
Do ženidbe rabadžije se spremaju za sledeći šapionat u mestu Džada. Biraće se najsnažniji vo i najveštiji rabadžija.
